PROZOR

Ja sam Boris i sad ću vam isprićati jedno moje iskustvo.

 Bilo je to prilićno davno, prije možda dvadeset godina, kada sam radio na farmi kod jednog starijeg čovjeka, ali on je imao vrlo mladu djecu, dvije lijepe kčeri je imao, a bio je ovaj još jedan radnik koji je radio samnom, ali je on bio malo u svom nekom svijetu i nije,mene bar, zapažao i doživljavao toliko, ali ja nisam ni mario za to. Jedne tople i suhe ljetnje većeri, starćeva djeca su se igrala vani, trćkarali po imanju, ja sam tad pravio neki stol koji je trebao za starca, a ovaj drugi radnik, zaboravih mu ime, hodao je naokolo i gledao djecu kako trće, sve je bilo normalno do trenutka kad je se zacuo vrisak iz štale, to je bio dječiji vrisak, a ja iz brižnosti prema toj djeci, jer sam bio na toj farmi oko godinu dana, pa sam se zbližio s cijelom njihovom obitelji, potrća u štalu i naiđe na krvava i umrtvljena tijela dviju curica na podu štale i krvav nož zabijen u dasku koja je bila zakovana u gredu. Tad mi je srce stalo i suze su mi prvi put krenule na oči, pomislio sam „znao sam da nije nešto uredu s onom budalom“ i krenuo prema kući starca, s vrata štale sam vidio kako ona budala da ga tako nazovem i starac sa starom sačmaricom idu prema štali, u kojoj samja bio, ja izađe iz štale, sav u bijesu i u suzama, starac mi govori „stani ili ću pucati“, ali bjes moj je bio jaći od toga, zaletim se prema budali i udarim ga svom snagom u sred brade, a on se obori kao kad vjetar stablo obori, i osta ležati na tlu. Starćeva žena je dotada zvala policiju, a ja sam stojao, mozda dva metra od starca, on je uperio pušku u mene i polako prođe oko mene i uđe u štalu, i poće plakati, a ja kleknem na pod i pomoli se bogu. U to vrijeme dođe policija, pogleda scenu, proglasi me krivim i strpa me u automobil. Starac dođe sav u suzama i reće mi „nisam znao da si takav“, a ja mu odgovori „i nisam“, vozać automobila krenu, a starac ostade gledati u ćudu. Ja sam tad imao i ženu i djete jedno, ali pošto smo bili u lošem materijalnom stanju poćeo sam raditi kod starca. Pomislio samkad su me strpali u taj automobil „šta će mi žena reći da sam uhapšen, kako će djete moje bez oca ako odem u zatvor, uh“, ali sve sam te misli pustio, pomislio još jednom na onu budalu i kad me puste da mu izbijem sve zube jedan po jedan, “on mene „cinkao“ da sam ja... odkud mu je o došlo, ma neznam, neću da mislim sad o tome“ pomislio sam. Kada poslije prilično grube vožnje sam priveden u stanicu, zakljućaše me u čeliju sa krevetom koji nije ništa bio gori od mog u kući mi. Tada dođe policajac i reće mi „gospodine imate jedan besplatan poziv, dali želite da iskoristite taj poziv“, a ja bez oklijevanja reće „da“.On me upita „koga“, ja mu odgovori „moguli dobiti telefon u ruke“, kaže on „da“, ja uze telefon i nazovem ženu, kazem joj „dođi u stanicu, trebam te odmah“. Ona dođe za nekih petnaestak minuta, vidje me u čeliji i zaplaka, zagrli me i ja nju i šapnu joj „sve će biti uredu, ne brini se“, a ona na to reće „kako će biti uredu, kad si pritvoren, sad nećemo ni brašna za kruh kupiti, ni mlijeka više kupiti“, „nebrini se vratit ću se ja“, zatim policajac reće da je isteklo vrijeme za posjetu i da mora da izađe, kad je izašla ona, mene izvukoše iz te čelije i premjesteše me u podrum. Ta čelija je bila identićna onoj gore samo što nije bilo svijetla u ovoj. Jedina svijetlost i veza za slobodu je bio jedan prozorčić na vrhu čelije, koji je bio od rešetki, a staklo je bilo razbijeno, ili ga nije nikad ni bilo tu. Proveo sam u tom podrumu petnaest dana, u njemu je bilo oko deset čelija, ali sve i jedna prazna, ja sam u čeliji cijelo vrijeme. Samo kad mi policajac dođe da mi donese hranu, tad vidim ćovjeka izbliza. Nakon tih petnaest dana, dođe policajac i otvori čeliju, uze me za ruku i odvede me uz stepenice, gore me doćekaše žena sa djetetom i ljudi u sakoima i košuljama, koje su meni siromahu izgledale kao raskoš. Oni me primiše odatle i staviše me u kombi gdje su bili ljudi u oklopima, bio sam zbunjen zašto nose oklope, nit imam ništa opasno, a ruke su mi bile vezane u lisisce, tako da, i da sam htio nešto uradit, ne bih mogao. Nakon sat vremena vožnje i neugodnih pogleda, došli smo pred sudnicu u velikom gradu kojem tada nisam ni znao ime, uvedoše me ljudi u oklopima u sudnicu , i izađoše, a dođe ćovjek u odjelu i kaže mi „uđi“, a ja sam se pošto sam bio stolar, ćudio sam se tim vratima, jer sam po prvi puta vidio takva vrata. Kad sam ušao, ćovjek me uputi do stolice na kojoj sam sjedio u toj sudnici, nakon nekih desetak minuta, izađe sudija, i svi ustadoše, sjede on i poće prićati. Jedine rijeći koje nakon dva sata odprilike sam ćuo, jedine riječi koje sam moao razumjeti, “gospodine, viste osuđeni na dvadeset godina zatvora, zbog ubistva dvije mlade curice“, a ja nisam htio ništa govoriti, jer sam znao da samo mogu gore zavrsiti, a opet sam mislio „šta može gore od ovog“, opet svi ustadoše i sudija izađe iz sudnice, svi polako poćeše izlaziti, među njima i ona budala, on dođe do mene i šapnu mi „ja ubih djevojke, a ti osuđen“ i nasmija se gorkim osmijehom, ja krenu da ga davim, i oni ljudi u oklopima me odvojiše od njeg, i odvedoše njeg vani, a kako ka izvodiše, on se okrenu prema meni i nasmija se opet, ja ga samo pogleda i okrenu se. Nakon tog oni i mene izvedoše, i staviše me u još jednu privremenu čeliju, kako je jedan policajac rekao. Tu sam proveo samo jednu noć, sutradan mi je žena donijela moje stvari, i kad mi ih je davala plakala je, ali ja sam je nekako utješio, da iskreno kažem neznam ni ja kako. Sutra je došao autobus po mene, sav u oklopu, uđem unutra, a tamo sjede dvoje ljudi, jedan velik, krupan, ja mislim da je mogao voz povući, a drugi srednje građe, ja sjednem odma do vrata , da budem što dalje od onog krkana dole, u zadnjem redu. Vozili smo se prilićno dugo, nakon tri ili četiri sata, ja se okrenem prema dole i vidim da su zaspali obojica. Nakon toga vozlili smo se još mozda jedan sat, a kad smo stigli pred zatvor, na kapiji, uze mi policajac torbu na provjeru, skinu mi lisice i kaza mi „dobrodošao,uživaj u vremenu dok si ovdje“, i nasmija se,a i ja se nakesi malo, on mi dade torbu i potapša me po ramenu. Tad dođe drugi policajac i uputi me prema čeliji u kojoj sam bio. Ja ostavi stvari, malu torbicu, u kojoj nije ništa skoro ni bilo, i sjednem na krevet, tada uđe još jedan zatvorenik, nako dobro građen, ali su mu se sjede već vidjele na glavi, on mi reće „novajlija, ustaj, to je moj krevet“, ja ustade, onako malo u strahu, i reknem mu „izvini druže“, „ma ništa, novi si, desi se uvijek, samo sm malo nervozan od danas, šta mi se desilo u kantini“. „ja sam Boris“, a on reće „ja sam Dragan, drago mi je“, sjede on do mene i poće mi prićati kako je on došao tu. Bilo je to prije devetnaest godina, policajac mu se nabacivao ženi, a on se naljutio i istukao ga do smrti, i kaže da je osuđen doživotno na pritvor. „eh, kako bi bilo fino vidjet moju dragu ženicu i djećicu malu, nisu više mali ali su bili kad sam ih zadnji put vidio“, i protrese glavu sporo, u očaju, ja mu isprića svoju stranu priće, kaza on meni „ah, kakav je to svijet, osuđuje nevinu čovjeka“, meni se on djmio nakon te priće, poslije svega reće „ajmo vani“, poće objašnjavat „razgledat ćemo gdje je šta, da se upoznaš s ovim paklom“, ustade on i pođe vani, a ja sam ga pratio, kad izađošmo, veliko dvorište se ukaza ispred nas, bilo je dosta zatvorenika, neki puše, neki vježbaju, neki se tuku u čošku dvorišta, a ja sam samo gledao i mislio „kako cu ja da preživim ovih dvadeset godina“. Nakon sat vremena zazvoni zvono i reće mi Dragan da je to zvono za ručak, i mi krenušmo u kantinu. Kada smo došli, ja uze platu i krenu u red, a poslije mene stade neki mlađi momak i poće mi pametovat, gurati me i udarat, što sam ja stao ispred njeg, ja uze svoju hranu i stavi na stol za kojim je sjedio Dragan, okrenem se i uzmem tog momka za odijelo zatvorenićko i gurnem ga o zid, što je bio nekih metar i pol od mene, on udari o zid, i svi se okrenuše i okupiše se oko mene i njeg, on se zaleti da me udari, ja se izmaknem i udarim njeg u rebro, a on se samo skupi i leže na pod, a iz mase ćuju se glasovi „dobar novajlija, dobar“, sjednem za stol, masa se razišla isjela da jede, a i ja snjima, Dragan se ćudio kako sam istukao tog malca, koji i njeg nervira, takođe i sve ostale zatvorenike, „ali sad je pohuso batine, pa valjda nece više“, govorio je on. Kad je završio ručak,bilo je slobodno vrijeme, a ja sam uzeo nož što sam dobio u kantini i odnio ga u čeliju, stavio ga pod jastuk, i zagledao se u prozor, koji je bio napravljen od rešetaka, ali stakla opet nije bilo, zato su rešetke bile vrlo debele, dođe tada policajac i reće mi „kupi se, ideš u drugu čeliju, tamo češ biti sam“, ja uze nož, sakri ga u đžep odijela i izađem, torbu su mi oduzeli, tako da nisam ništa imao, osim tog noža, kojeg sam uzeo u kantini prije pola sata. Već je bila pala noć, a ja sam sjedio na krevetu i gledao kroz prozor, koji je davao jedinu svijetlost cijeloj čeliji, samo je mjesečina obasjavala krevet i WC školjku koja je bila u čošku čelije. Tako sam u čeliji, razne misli na pamet, onda sam uzeo nož i poćeo rezati rešetku, rezalo je malo po malo, više se nož trošio nego rešetka, ali rezalo je opet. U jednom ćošku čelije je bila neka mala, kožna torbica, i unutra je bila šoljica, mirisala je na čaj, ja sam koristio tu šoljicu da oštrim nož. Prolazili su dani, nož se sve više trošio, a rez u rešetci je bio sve veći, donjeo sam još desetak noževa iz kantine, a istrošio već dva. Noći su bile duge, ćinile su se kao godine, pune misli, ponekad čak i bez sna, ali opet svaku noć sam bio sve bliže slobodi, milimetar po milimetar, ali i to je nešto opet. Usamljen u toj čeliji, smišljao sam dosta stvari o sutra, i nisam se obazirao na jučer, jer je to prošlo i nemogu to promjeniti, niti sam pokušavao. Godišnjica dvije godine u pritvoru, Drago mi je čestitao, a žena mi je došla, pa sam se mogao sa njom isto isprićati o svemu, ona mi reče da su joj i kuću uzeli i da živi u nekoj kolibi koju je ona opremila, dok sam ja bio ovdje. Ja poče psovati, sve po redu, ali nakon petnaest minuta psovanja, smirio sam se. To je bio najljepši dan odavno. Nakon tog sam se vratio prićama s Dragom, rekao sam mu da planiram bjeg, ali nismo ništa prićali o tome, da se nebi proćulo, i rezanju tih rešetaka, do sada sam završio samo donju stranu, četiri šipke, ali ima još dug put prijeći, taj prozor mi je bio jedina slika slobode i jedina nada za slobodu, on mi je prirastao srcu, jer me je utješivao u dugim, usamljenim noćima. Kada sam se umarao, nisam imao šta piti ni jesti, a bila je samo WC školjka pa..., da ne prićam dalje, to je bilo jedno veoma zanimljivo iskustvo, ali i odvratno u isto vrijeme, ali za slobodu bih uradio sve, pa i pio vodu iz WC školjke. Vrijeme je išlo vrlo brzo, sve sam više rezao, a manje spavao, Drago mi je govorio da to nije zdravo, ali ja sam to zanemarijo i nastavio takvim tempom. Nakon godine dana, izrezao sam i drugu stranu, samo još dvije su mi ostale. Na iduću godišnjicu, kada mi je žena došla, pošto u toj prostoriji, gdje smo prićali, nismo bili prisluškivani, rekao sam joj „ostavi neku odjeću, preko ceste, u onoj šikari, pod neki kamen i stavi X na njeg, nekako ga oznaći sa X“, ona je potvrdila i još štošta smo poprićali, onda se ona oprostila od mene i otišla. Iduće godine jedan mjesec sam bi jako depresivan, pa sam po cijele noći grlio prozor, plakao iz dubine duše i gledao ljetno zvjezdano nebo, po danu sam slabo išta radio, i igdje bio, samo sam išao jesti u kantinu. Drago je već poćeo stariti, vidjelo se po njemu, po njegovim sjedim, koje su sve više prekrivale njegovu glavu, jedan dan mi reće da mu je šezdeseti rođendan, a ja se zaćudi kako je tako jak i krupan u svojim srednjim godinama, dizao je tegove u dvorištu, a nikad nije rekao da je posustao. Vrijeme ide, a prozor je i dalje čvrst, jedne noći ja zagrli prozor i reće „e moj prozore, ti mi praviš društvo, dok sam ja ovdje, a kad ja odem, drugi će  se tješiti uz tebe, i tako sve u krug“. Dani su prolazili, mjeseci, pa ćak i godine, rezajući šipke od prozora. Sad je bilo devet godina odkako sam ovdje i prozor je skoro skroz odrezan bio, još samo pola šipke je ostalo, potrošio sam oko petsto noževa, ćini mi se, ali neznam taćan broj, a sve noževe koje sam istrošio, sam bacao u školjku i puštao vodu. Drago je već star bio tada, blizu sedamdeset i već se umarao puno više, ali opet kad god smo planirali bijeg, govorio je da će ići bez obzira na sve. Nakon nekih dva mjeseca poslijednjih rezova, jedne noći napokon sam završio, rešetka se nage i poće padati, a ja je uhvati i zaustavi potencijalno, vrlo jaku buku, vratim je na mjesto, uzmem dva noža i zabijem ih u suprotne ćoškove i odlomim dršku od oštrice, da se ne primjeti, i odem na spavanje sav sretan. Sutradan, kad sam se sastao s Dragom,prićali smo, i dok smo prićali, prekinu nas megafon koji je davao obavjesti, rekao je „za tri dana će biti nestanak struje, zbog pregleda u sistemu“, kakvom sistemu, neznam, ali sam znao da je to prilika za Dragu da se „preseli“ kod mene u ćeliju, i da navećer imamo šansu za bjeg, jer je ograda bila samo jedan metar od krova, tako da sam ja mogao preskoćiti, ali Drago nije, jedan lopovski bi mogao riješiti to. Ta tri dana sam se dobro naspavao i dosta planirao s dragom, kuda nakon sveg ovog, on kaže „ja idem kući, a ti“, upita on „isto, ali neznam kako i kuda“, „ma saznat ćemo, ali sad je rano još razmišljati o tome“ reće on. Došao je trenutak istine, dan bjega. Drago, kad je nestalo struje, dok nema kamera, je se ušunjao kod mene u čeliju i sakrijo se ispod kreveta. Poslije ručka i ja odem gore i legnem malo, kad je pala noć, u sitne sate, prošla je ponoć ćini mi se, ja pomognem Dragi da ustane, sklonim ostatke noževa i stavim rešetku na malu izboćinu od možda metra,koja je valjda služila da se kiša slijeva, i popnem se na nju. Krov je bio viši malo, za pola tijela možda, pomognem Dragi da se popne, i odemo na krov. Tu zastanemo na sekundu, i razgledamo okolo, a ja se sjetim da nisam vratio rešetku, ja se vratim i stavim nazad na mjesto rešetku. Kad sam se vratio Drago mi reće „ajde“, ja se postavi u položaj da ga odbacim, on se zaleti svom brzinom, i snagom što je imao u svojim nogama, i potrća. Ja se pripremi, on skoći na ruku, a ja ga svom snagom prebaci, i odleti on preko ograde, sleti veoma dobro, zato što je bio u vojsci dugo, pa zna se doćekati. Sad sam ja na redu, prije nego što sam skoćio pomislio sam „evo me, slobodo“, ja se zaleti i skoći. Dole me je Drago doćekao, i pao sam skoro na njeg, ali mi je on ublažio pad, i sad smo bili na slatkoj slobodi, koju smo silno isćekivali. Potrćali smo preko ceste, otišli u onu šikaru gdje mi je žena ostavila stvari, i poćeli tražiti kamen na kojemu je X, tražili smo, ali relativno brzo smo ga našli, ispod njeg bile su hlače i košulja, Drago je uzeo to, a ja sam samo skinuo zatvorsku majicu, a hlače subile farmerke, zato nisam trebao ni mjenjat, a rekao sam mu da uzme da meni netreba. Do ujutru smo došli u grad i hodali ulicama, nećemo li naći posao na jedan dan, ali dok smo išli ulicom, dođe čvjek i dade nam novaca, misleći da smo siromasi, mi smo prihvatili i zahvalili se. Odma smo otišli u trgovinu i kupili mapu da odemo kući, onda smo otisli na kolodvor i kupili karte za gradove gdje smo trebali ići. Dok smo ćekali bus, reknem ja dragi „prijatelju, izgleda da je ovdje gdje se rastajemo, ja se nadam da ćemo se opet vidjeti nekad, kad se sve smiri sve ovo o bjegu“, a on mi reće na to „i ja isto, druže“, i tako prićali smo svašta, kad je došao bus u koji je trebao ući, pa prije nego što je ustao, reće mi „zbogom, prijatelju, neka ti je sretno“ i zagrli me. Ja njemu kažem  „zbogom“ i on me pusti i uđe, i s vrata mi reće „zbogom“ po poslijednji put i sjede na mjesto. Tada je bus krenuo, i polako izmicaoiz vida. Ja sam ćekao još nekih pola sata. Kada je došao bus po mene, ja uđem i s vrata se osvrnem, pa sjednem na zadnje mjesto. Vozili smo se dugo,oko šest sati, i onda stade bus gdje ja trebam izaći. Izađem i pomislim „napokon, nazad kući sam“, otiđem pješke do kuće u kojoj smo stanovali, nije nikog bilo, onda sam otišao malo dalje, gdje već šuma poćinje, i ugledam malu kolibu, na kraju puta, pukucam, izađe mi žena, zaplaka odma i zagrli me, ali me onda i upita „odkud ti sad“, ja sam joj šapnuo da sam pobjegao, ona se prepade malo i brzo me uvede u kuću. To je odprilike kako moja prića završava, policija me je tražila još godinu dana, ali se saznalo da je ona budala ubila djevojčice. Dragu sam posjetio prije 5 godina, isprićao mi je kako je bio na sudu ali su ga oslobodili od optužbe, i umro je prije par mjeseci. Poslije ovog svega sam živio u miru, dobili smo kuću nazad, a zaposlio sam se kod starćevog sina opet, i evo radim kod njeg, evo vec godinu dana. Ona budala je pritvorena na doživotan pritvor, a evo sad sjedim u sobi i pišem ovu priću, već je kasno, mislim da ću završiti ovdje.

Laku noć.

Impressum

Tag der Veröffentlichung: 01.11.2017

Alle Rechte vorbehalten

Widmung:
ovu priću sam napisao za tri dana, valjda vam je se svidjela.