.....

нацртала је круг на зиду собе
обојила га у црно
и рекла
ово је моја једина песма
мој живот
и смрт

и ја видех све своје стихове
како се отимају
од мене
па нестају у том кругу
што личи на њене
зене

 

не брини
шапнула је
тамо се сада рађају песме
које ће те позвати
након ове ноћи
и ти ћеш их написати
за мене

ИГРЕ ВЕТРОВА

.....
                                                 

музиком облачиш своје покрете
док ти се тело губи у празнини одеће

пратим те погледом
и као случајно
помишљам на игру западних ветрова
што су некад
као ти сад
рушили све моје светове од песка
и док су нестајали
остајао бих сам
на обали
попут заборављене играчке

.....

из напукла калупа
изливен
један део мене
нигде се не уклапа

пукотине ума
површина понора

ватра запретана
са дна
тиња

.....
губимо ум
расту нам чула
откривамо по први пут

светлост соба и светлост паркова
укус вина и укус рима
мирисе тела

блискост међу стварима

игру ветрова и игру детета
шапат траве и шапат усана
тугу улица

ново међу појавама

измењамо погледе
опиремо се дуго
речима

међу нама

.....
непознато је оно по чему се препознајемо
нестварно је оно због чега верујемо
далеко - оно нас је привукло
једно другом

дарујем ти оно што си ми донела

једно другом приче још неотворених књига
испричане шапатима месечевих ветрова

и сва богатства и све разноликости
неизвучених мрежа заспалих рибара

једно другом свитања

два обрвата сунца
у шуми трепавица

и плетњу прстију у косама
и игру прстију у прстима

изван нас
ништа за нас

.....
облачим се у стихове
и тако излазим
пред тебе

из твојих устију
звучим
тако познато

смешиш се загонетно

покривам лице рукама
и даље те видим
насмејану гласно

......
крхка је то жртва
једна капља крви

остављена
на неком од трнова

за сву лепоту
тако мало бола

да сам рука
и ја бих се избола

.....
пребродили смо године
без кормила
и без брода

и ходали преко воде

из бачених мрежа
извучене тренутке среће
одвајали од бола

и чекали да прођу невремена

умрежени
загрљајем тела

.....
ово је она усамљеност
које се треба плашити
кад су сви ту
а тако далеко
далеки

ово је она усамљеност
којој не знам лек
кад су сви ту
а свима си далеко
далек

.....
Сад није важно да л си од сна била,
у оно подне лежах под боровима,
а ти се наједном, међ валовима,
нимфо мог сненог мора, појавила.

Својом песмом заносном позвала
и за трептај ока нађох се под водом,
решен да због песме останем са тобом,
ал песма је у ваздуху остала.

Ево ме опет на истој обали.
Тебе више нема међу валовима,
но твоји гласови и даље ме маме.

Они су негде у свести остали
као уске стазе под боровима
које нас одводе у просторе таме.

НЕБЕСКА АРАБЕСКА

.....

Небеска арабеска у оку ми леска
као запис с неког старог пергамента,
видљива а тајна попут сакрамента,
у ме слази део њеног светог блеска.

А сав сам прожет милином незнања,
душа и не пита и ништа не тражи,
јер део сам једне свеукупне лажи
ил сам сва истина и извор свезнања.

.....
Ако наједном сви песници заћуте
кружиће стихови око наших глава
с намером да поглед нам јасан замуте
пред тајном која у даљини спава.

Јер видети - значило би умрети
зачуђен и збуњен од толиког сјаја,
а тајну треба у себе унети
стихом који објашњава и спаја.

.....
У лепоти ноћи изгубљени
тражили смо пут до праве речи,
остадосмо неми, задивљени,
непомични ко монах кад клечи.

Нисмо знали за рођење дана,
за глас петла у страшном освиту,
ноћ са крајем била нам је страна,
ноћ бескрајна - у једном усхиту.

.....
Тамо где сања најгушћа тама
наједном звезда се нова роди
и светлост своју проспе по нама
ко месец млад по мирној води.

Ал има једна тама предубока
што једнако сања светло своје,
она је са ону страну тамног ока
тамо где се ни мисли не роје.

.....
Питањима рањен, одсутан бивам
и кораком лаким бежим од свега,
тамо где обично одговор снивам
док нестваран лебдим и разрешен стега.

На своју рану руку стављам
и тајно јој крадем делове немира,
јер себе самог сад прослављам
као букача сред тишине свемира.

.....
Изаберимо себе као ствар којој важност дајемо
а онда уз ритам наших голих дланова
и понављањем речи чији смисао не познајемо
жртвујмо ритуално стварност зарад снова.

Запалимо ватру чије ће се искре
мешати на небу са светлошћу звезда,
а наши кораци нека смисле игре
због којих ће птице напуштати гнезда.

Јер сви смо неме жртве
и богови у исти час.
Све су ствари без нас мртве
и ничег нема изван нас.

.....
Једна је душа сама и изгубљена
у мочвари сред кужних испарења,
змијоликим облицима окружена -
дави се под тежином сањарења.

И шта су крикови мочваре тамне
спрам гласа што га дављеник пушта,
док призива себи звезде сјајне,
а на очи му се тама спушта.

Још ... само рука... у ваздуху тражи,
за трен... у грчу, преостале лажи,
да их са собом у блато повуче.

А онда... изненада, све утихну...
слика се сама од себе расплину,
јер то је сутра, а данас је јуче.

.....
Никад, ништа, неће да ме врати,
разделићу себе у подне онога дана
кад све буде пуно значења, а ја будем обмана
што се још милошћу времена дрхтаво клати.

Биће ме свуда и нигде ме бити неће.
Празнина пуна других и себе саме празна.
Заслужена награда и обећана казна.
Пут ништавила и онај што на пут креће.

Сети се пријатељу, да ћеш и ти умрети
и знај да смрт није крај, смрт су нови сусрети,
да л са собом ил са Богом, тешко је то знати,

јер док апсолутно смрћу постајемо,
божанско се цеди, (а ми остајемо)
обликом човека што трпи и пати.

.....
Дивни су предели у којима мртав боравим,
стихови кроз које дишем моја су шеталишта,
ове песме што их пишем моја су светилишта.
Жртвован животу, ја бих своју смрт да прославим.

У какве сам дубоке поноре понирао
да бих био близу оном што душа слути.
И лажи су боље него ли кад се ћути,
јер са сваком сам речју ја стварно умирао.

Мртав измеђ живих ........................
Жив сам измеђ мртвих .....................
Лица бледа ...............................

У шапту се развлаче ......................
Речи које крај значе .....................
Време је да ..............................

.....
Време је да проговорим о смрти и животу.
Две обале једног мора велика вода дели,
познаје их обе само птица која се сели,
душа која не раздваја Истину и Лепоту.

Прво су рођене руке. Игром поче вајање.
Телу од земље и воде живот је ватром удахнут.
Лобања је инспирација, час празнином надахнут.
Није ли легло змија прави симбол за стварање.

Кроз стакло смрти бива ли живот неважан,
за оног што је вредан, сумња каже да је лажан.
Ја бих да мртав видим небо и све заборавим.

С вером да никад, ништа, неће да ме врати
у облик човека који трпи, који пати-
Дивни су предели у којима мртав боравим.

РАСПРШЕНА САЗВЕЖЂА

.....
распршена сазвежђа
сан о маслачку
рука детета
поље без ветрова
и замрзнут дах

одлутам непомичан

припитомим звук

ишчезнуће кошмара и... опомена
или... крај пута и опроштај

.....
из дана у дан
истога себе
претакам

као младо вино
што се запенуша
па се смири
и ври

и
стари

не знам
да л временом
бивам бољи

.....
опет ме ево
на истој равници
људског постојања

хоризонт је само
замишљена линија

небо на плећима
ноћу отежа
од гроздова звезда

с времена на време
уберем и ја зрно
да олакшам своје бреме

.....
крију ли ствари око мене
неко значење
или чекају
да им значење дам

да ли ме позивају
у игру стварања
или сам играчка
и ја сам

ко то осмех развлачи
између мене и ствари

.....
стотине словних сунаца
с врхова зграда
боду очи

рекламе велеграда

а преко воде
пружиле се боје
као ребра

са ишчупаним срцем

.....

затворен у капљи кише
давим се
падам
помоћ иштем

узалуд небо дозивам
и проклињем место на које ћу пасти
јер ево
већ назирем
чека ме нека река
нечиста

.....
из устију им
лаж
израста као биљка

грана се и захвата
трајне облике
свакодневног
постојања

и саму себе обухвата

.....
из бетона
корена
изникло
застакљено
челично растиње

лишено лепоте
засипа нас
одразима

и град
постаје соба
искривљених огледала

у којој
нико никог
не препознаје

.....
одсуство
мисли речи покрета

празнина
све увлачи у себе
и све поништава

надима се као крава

ни да се покренем
ни да нешто

ништа
ништа

ништавило

.....
кад престанеш бити
оно што ниси
и будеш
то што јеси

спреман си
себе да развијеш
у било шта

овако
само си бледа копија

имитација

.....
као сваки други дан
и овај се ето свео
на банално

преживљавамо

између два чекања
да се нешто промени
бесплодни разговори
смењују се
с ћутњом
која нас полако излуђује

ово није песма

ово је празан простор
који се неким чудом
сам испуњава

.....

халуцинантни доживљај тренутка
и ноћ
у сабласном огртачу

једном изгубљена стварност
разбија се
пред надолазећим
кораком
сна

и док простор и време
престају да важе као мерила
обећано
у превару се преображава

.....
име ми је облак

пловим кроз просторе
живим кроз облике

између озбиљности и игре
између беле и сиве и црне

побуњени симбол ничега


месецу сличан
тамну страну скривам

и лицем светло сунца
далеког исијавам

кружим
не знајући
за порекло својих мена

ни откуд ми
чудесна
моћ

прстена

....

непобеђен а поражен
урањам
у дубину себе

закључујем
још ме има
још испијен нисам до дна

површину света гледам
и певам
певам
певам

.....
Сањао сам те пре свих буђења
и сан тај вукао ме као нит
кроз сва моја лутања лавиринтима чуђења.

Негде у изломљеним ходницима
самим собом поражен.

У лудилу, следио сам игру.

Мазећи празнину празним рукама,
љубећи реч својим уснама,
привикавао сам се на самоћу.

Понекад ноћу, у даљњем углу страха,
дрхтао бих од заноса и плача.

Није било никог са светом да ме помири.

Слушао сам како расту зидови
а нисам бивао мањи.
На чудан начин растао сам заједно са њима.

Тражећи себе више сам губио,
а налазио мало или ништа.

И кад се дан претворио у бездан
и кад се ноћ претворила у немоћ

Срео сам тебе!

Impressum

Tag der Veröffentlichung: 06.09.2009

Alle Rechte vorbehalten