ISTRGNUTO IZ ZABORAVA

…


Sve svoje pesme napisao sam sa dvadeset godina… I od onda sam prestao da ih pisem.
Zivot je otisao dalje, a one su ostale, zaboravljene, u prvoj zbirci pesama, “Mirisi mamurnog mora”, koju sam napisao jos daleke 1986. godine, na Lastovu… Te zbirke vise nema. Imao sam jedan primerak, i pre mnogo godina sam ga poklonio jednoj devojci. Neke od tih pesama ostale su mi u sećanju, a neke sam nedavno uspeo da pronadjem u rukopisima, u nekim svojim starim beleznicama iz davnog vremena.
U zelji da ove pesme istrgnem iz zaborava, sakupljam ih ponovo, u ovoj e-knjizi istog naslova…
I zaista, listajući te stare beleznice, pored mirisa prasine, ponovo sam osetio i taj miris mamurnog mora, koji me je nadahnuo…

Lazar Janić
24.07.2011.



Mirisi mamurnog mora

Vozovi idu

Vozovi idu…
Ja vise ne prosim
prijateljsva mrve, ni ljubavi komad…
Duboku prazninu u sebi sto nosim,
sakrivam od ljudi sto odlaze nekud.

Dok vozovi idu
ja ostajem stranac,
za sebe i druge sto prolaze prugom…
Različit od drugih, usamljeni starac,
koji nikog vise ne naziva drugom.

A vozovi idu,
ne haju za tugu
starca koji stoji i dugo ih gleda…
Pre poslednjeg voza, leći ce na prugu,
usamljeni čovek, umoran od svega.


Od sutra ću početi da pusim

Jutro steze hodnicima parka,
ja bauljam, trazim svoju klupu.
Iza grma vrsim malu nuzdu,
ispraznjavam zarobljenu muku.

Od sutra ću opet početi da pusim,
ako nadjem, i travu da kupim.
Napuniću prazninu u dusi
gajbom piva u nekakvoj rupi!


Znas

Znas,
Vise ne znam,
Na uglu sretanja,
Shvatiti sva svoja skretanja,
Da sazrem!

Znas,
Vise ne moram,
Na rubu plača
Slusati kako smrt korača,
Nazirem!

Znas,
Vise ne smem,
U paklu noći,
Sklapati oči u samoći,
Da umrem!


Smejem se

Kad sanjam nebo, vidim lomaču
U kojoj zvezde muklo nastaju.
I iz inata, smejem se vraču,
Sto zvezde gleda, na izdisaju.

A sivo more talase klati,
Scile i haribde priprema meni!
Ja mu se smejem, i ono shvati
Iz mene plaze bogovi drevni!

Jutarnje nebo seta po meni
I Istok rumen u meni pali,
A ja se smejem svojoj seni
sto raste zemljom, u polutami!

A kada petli najave zoru,
Ja psujem tada u praznom stanu!
I, kao ludak, smejem se stvoru
sto laze noću, a kune danju!


Ostala je samo jedna pesma

Dok padaju kise,
ulicama ovog grada,
Ja ne mislim da je vise,
kao nekada, i sada…

Ulična svetla se pale,
Paraju noćnu tminu.
Ja nemam vise ideale,
I bezim u tisinu…

Ostala mi samo jedna pesma,
Sa dva stiha.
Ostala mi muzika,
Sasvim tiha…

Bledi jedna slika
I sve je manja,
Odlazim zauvek
U samovanja…


Mirisi mamurnog mora

Mlitavi mozak margine mrvi.
Mrak. Mrmori more mornara.
Mrznu majori, marinci mrtvi!
Mirisi mame mimohod mrava.

Mrazeve mlači magma motora.
Munjama muklo masu mornari,
Marionete mamurnog mora!
Mumlaju molitvu misionari.

Mamurluk muči mornare mračne,
Mudruje more, mauče mače.
Makljaju mulci musmule masne,
Mrtvi marinci mljackaju mrave.


Na strazi

Dok posmatram cestu, preda mnom, u tmini,
Osvetljenu samo retkim farovima,
Uvek silno zudim, dok sam na visini,
Bar na minut sići, tamo dole, njima…

I da me odnesu, cestom sto vijuga,
I lagano, smelo, uz brda se dize.
Mozda iza brda ima cesta druga
Koja vodi nebu, ili, mozda, vise?

Ali, put do neba, znam da ne postoji,
I da svaka cesta po zemlji gamize…
Kuda god da krenem, zemlja je okrugla,
Na početak uvek na kraju se stize!

Zato sad, dok stojim, znam gde je kraj puta
I da nema smisla da krećem ka njemu…
Koliko god da se daleko odluta…
Uvek stignem ovde, da dočekam smenu!


Drugovi moji

Znoj, prasina, buka masina,
Garava lica, a oci sjaje…
Čekići tuku, metale lome,
U uglu grca busilica…

Drugovi moji, norma postoji,
Udrite jače, nek zemlja gori!
Nek zemlja gori, nek nebo plače,
Udrite jače! Udrite jače!

A kada prodju godine radne
I starost dodje na svoje dane
Setiće se tada, ta zborana lica,
Kad su bila srećna, kad su bila mlada…


Slutnja

Sutra će, mozda, neko da zali
Jecaj zvona crkvenog tornja,
I poslednju molitvu na ulici,
Krst, i zene u crnini.

Sutra ću mozda biti sirok,
Kao ravnica koja me rodi.
Sutra ću, mozda, biti dubok,
Dublji od mulja u mutnoj vodi.


Snezana i sedam vukova

Noćas sam opet sanjao
Drhtavo nebo sumraka
I zadnji, hladni zagrljaj,
Odjeke tvojih koraka.

Vapaj će eho razneti
Kosama sneznih planina!
Shvatiće tugu svog brata
Nemirna vučja druzina.

A ti si, kao Snezana,
Ranila sedam vukova,
iz toplih, vučjih jazbina,
sedam trofeja ukrala.

Odlaze vetrovi severa
mirisom tvojih tragova.
Samo ce sume pamtiti
Ranjeni urlik vukova.


Mokro

Mokri su
Na nebu modri oblaci,
Mokri su,
Nasi koraci i rastanci.

Ti odlazis,
Ja ostajem,
Propadam u ambis,
I nestajem.

Kasno je kad ostaris.
Sipas dupli vinjak i nazdravis
Za ovaj dan.
Jer, kad sutra svane, ostaćes sam.


Braća po oruzju

Brat si mi
Po krvi.
Istu smo
Prolivali na bojistima
I trazili sebe,
A nasli ratnika!

Brat si mi
Po zivotu,
Koga smo straćili
U rovovima,
Na vezbama
Pucanja u ljudske mete
Prolaznika.

Brat si mi
Po oruzju,


sto ga nosimo
U istom stroju,
Ja napred,

Ti iza mene,
Odavde
Do čela kolone.

Brat si mi
I po smrti,
Koju vijamo.
I stići ćemo je,
Ako znas
sta hoću da ti kazem!

(1986.)


Misli očesljane vetrom

Izronio je iz vetra, preskačući preko vodoskoka, korakom kojim se u rat koračalo, i siroko se nasmejao pokazujuci dlanove na kojima su čučale kapi vode, uhvaćene u raskoraku izmedju tamo i ovde...

Odaću vam jednu tajnu. Imam jednog ludaka u glavi, stalno mi udara kontru! Ja hoću da spavam, on hoće da pije, ja hoću da gledam filmove i slusam muziku, on hoće da pise gluposti na fejsbuku, ja hoću da čitam knjigu, on hoće da je pise... i zbog njega sam stalno nervozan. Pa, ko moze da zivi sa ludakom?!

Kad mnogo puta ponovis - volim te! - osećas li kako se te reči od preterane upotrebe izlizuju, bas poput starih, ispranih farmerica, koje već godinama nosis...?

Nesto razmisljam, kad stanem, da li stvarno stojim, ili samo propustam sopstvene korake koji negde i dalje odmeravaju moj nedovrseni put? I prate li ti koraci taj put, ili se sam put okreće i čeka moj dolazak?

Kad neko ko te godinama nosio gde god si hteo, odjednom to prestane, pitam se da li sam to ja ljut, ili je to ljuto na mene sto sam ga godinama tako nepazljivo forsirao? I kako pomiriti dve ljutnje i ponovo ih pretvoriti u ljubav i razumevanje? ...

I nije problem u nozi, koja je zastala u pola koraka, ona će zarasti, ili otpasti, problem je u nestizanju na mesta na koja sam posao, i koja me mozda vise neće ni čekati...

Ti si moj bog i ja drugih bogova osim tebe nemam...! Ali, otkud mi onda ideja da sam ateista?

U bistroj noći talog osećanja najdublje se vidi...

La, la, laa, laaaa... maca mala je zaspala... nadam se da nesto lepo sanja... ali sam siguran da to nije toliko lepo, koliko ja nju sanjam sirom otvorenih očiju! ...Da, da, daa, daaaa...!

Jos uvek sanjam... I u sebi vristim! probudi se! probudi se!...

Vrati se, vetre, pomiluj me, pomoli se sunce, poljubi me, rasiri gavrane krila, pozdravi me, jer odlazim...

Ostao sam sam, na sredini nedovrsenog mosta... polovinu prema proslosti sam sam za sobom srusio, a polovinu prema budućnosti, jos nisam sagradio... E, da sad imam krila, preleteo bih taj ambis... pa bilo ka početku, ili ka kraju mosta!

Spakujte ovo jutro u ranac i raspakujte ga prvog narednog vrelog dana, umesto klime!

Volim da pisem o smrti, jer se, u njenom prisustvu, osećam zivljim! Znate, zivimo jedan zivot, jedni sa drugima, ili jedni pored drugih, ali na kraju, svako umire sam... Zato, volite ostatke svojih zivota, jer sve ostalo je samo zaborav i prah...

Krenuo mladi fazan peske preko livade, znatizeljno vrti glavom u svim pravcima, a onda zastade na desetak koraka od mene. Ja sedim nepomično na travi ispod drveta i posmatram ga. Gledamo se tako minutima, ja znam ko je on, ali on ne zna sta sam ja, panj na livadi, prasnjavi zbun, sta li? A onda se elegantno okrenu i odseta polako natrag, valjda da trazi gnezdo iz koga se izgubio...

Mreskajuci kozu cela, rasterujem misli od sebe, kao sto konji, nabirajuci kozu u drhtajima, rasteruju muve...

Bio sam i video sam... Hteo sam i sanjao sam... Zeleo sam, ali nisam... I sad sam ostao samo ja, i nista vise...

Dosao sam pred raskrsnicu... Odavde odakle sam dosao, pa pravo, taj put mi se vise ne svidja... Desno je put kojim se redje ide... Levo je put kojim jos niko nije prosao... Sta izabrati?

Daleko su rumena praskozorja, ostale su samo pijane noći i priče iz nepričave...

Iz moje sobe u stanu gledam Rolan Garos... Tu su moji prijatelji na fejsu... Pijem lozu da promenim sljivu... Ta moja soba je centar mog sveta... Ali, iz nje ne vidim susednu ulicu, koja vodi do stanice, a tamo su parkirani autobusi koji me mogu odvesti kući... Mojoj kući... A ja, i dalje sedim i pijem... I pravim se da mi je i ovde sasvim dobro!

Moj mozak radi sto na sat, misli mi lete izmedju zidova lobanje ukrug... Kad neku uhvatim, a to se desava vrlo retko, obično, kad je izgovorim ili napisem, ustanovim da me niko ne razume... E, sad, da li ja uhvatim pogresne misli, ili ih kazem pogresnim ljudima, svejedno je, rezultat je isti!

Daj mi alkohol da pijem ili pusti me da umrem... nista nije bitno osim osećanja , kad to shvatis, istrpećes svakakva sranja!

... I posle svega, ja jos čekam, ali me ubija polako... ima vremena..

Osećam se kao da telefoniram telefonom sa neispravnom slusalicom. Sagovornik čuje ¨ta ja kazem, ali ja nikako ne čujem njegov odgovor...

Danas se navrsava 74 godine od rodjenja Miladina Lazara Janića, mog oca... On već sedam godina nije vise medju zivima. Iza njega su ostala dva sina, jedan koji mu je produzio lozu, i jedna budala.... Ali ta budala ostaviće pisani trag o njegovom zivotu i njegovom vremenu... Oče, srećan ti rodjendan!

Krenuli su jednom, pre mnogo godina, dva čoveka na dugi put. Jedan je stigao gde se uputio, a drugi je bio Laki...

Kad sam bio mlad, prikazivala se jedna serija koja se zvala Mapet sou. Najvise sam voleo da slusam onu dvojicu na balkonu koji su stalno nesto komentarisali i kritikovali... Mapeta vise nema, sad sam ostao ja da zamenim one sa balkona, samo ne znam da li uopste ima svrhe...?

Laki se vraća kući... Psa da pomiluje, da mu se on obraduje, da se nadise vazduha i napije vode u Platičevu... A onda opet, ko zna kad, i ko zna gde...

Nedelja je dan za razmisljanje... Ali, danas nije nedelja!

Ispraćam poslednje sate jednog četvrtka, uz rakiju ne boli glava, ali zato dusa boli... Nisam od njega puno očekivao, i dobio sam to sto sam i trazio, jos jedno produzeno pijanstvo... koje će potrajati...

Jedni mi kazu, to je usamljenost, drugi mi kazu, to je ljubav, treći mi kazu da sam budala... A ja ćutim, pijem i ne ka¸em nista... jer znam, to je zivot!
Istina se krije na dnu čase... Samo niko ne kaze, na dnu koje po redu...?

Dok pogledas dno u mnogo časa, obično i zaboravis kakvu si to istinu trazio...

Znate li o čemu sam malopre razmisljao? Jer, ja nikako ne mogu da se setim!

Moj drug, zove se se Krle... Moj kralj, zove se King... Moj bog, zove se Nole!

Ljubav je kao jedno produzeno pijanstvo...

Ja kad pijem, pijem do dna flase... Ja kad volim, volim dok se ne ispraznim...

Nekad sam bio lep, pametan i mlad, a sad sam samo budala...

Matematika je prosta. Kad pogledas u novčanik i iznos koji u njemu nadjes podelis na preostale dane do naredne plate - oduzmes se!

Sede u parku na klupi dva starca. Hm, kaze prvi. Mhm, odgovara mu drugi. I, samo da znate, oni znaju sta su jedan drugom hteli da kazu.

I ove subote diskoteke i kafići primiće mlade koji su ovaj dan čekali celih sest dana. Pojaviće se tu i oni koji su jos samo u srcu mladi, da se podsete vremena kad su bili glavni gosti. Stajaće za sankovima, ispijati svoje pivo i praviti se da im bas ova muzika i bas ovakva atmosfera odgovara. Daviće konobara i čekati da ugledaju nekog koga će prepoznati, da ga časte pivom u zamenu za pet minuta drustva...

I kaze mi on, jel ti pričas nekad sam sa sobom? Kazem, ne pričam. U pravu si, kaze, sto bi pričao sa ludakom!

Aleksa Lakić je heroj. Otisao je čak tamo, gde Lazar Janić nije smeo da ide. Vratiće se jednog dana, a mozda i pre!

Zadnjih 30 godina navukao sam se na alkohol, pusenje, rock, i, sto je najgore, na knjige! Usled hronične promaje u dzepovima, ponekad sam, da bih zadovoljio te svoje poroke, morao da pravim cigare (zamotas u rizlu onaj duvan sto se prodaje u kutijama za sibice), pekao rakiju, pisao tekstove (uglavnom za neobičnu rock grupu Zli Brica), i, sad mi jos samo fali da napisem i knjigu! Pa da postanem kompletan IDIOT!

Ili, sto bi rekao Aleksa Lakić, old time - gold time!

(2011.)

Impressum

Tag der Veröffentlichung: 29.08.2011

Alle Rechte vorbehalten