‘A kada petli najave zoru, ja psujem tada u praznom stanu, i kao ludak smejem se stvoru, sto la¸e noću, a kune danju…’
“Smejem se”, Aleksa Lakić 1986.

‘A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza leći će na prugu, usamljeni čovek, umoran od svega.’
“Vozovi idu”, Aleksa Lakić 1995.

Prva knjiga
KUĆA OBRASLA BRSLJANOM

P R O L O G


Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Le¸ao je licem prema blatnjavoj stazi, krkljajući, poku¨avajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala kao kod ribe na suvom, a u pluća vi¨e ni¨ta nije ulazilo, osim mo¸da, trulog li¨ća i raskva¨ene zemlje, koji su mu napunili ¸drelo. Zadnjim atomima snage poku¨avao je da progrize tu opnu koja ga je sprečavala da di¨e... Ni¨ta mu drugo vi¨e nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima ¸bunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ni¨ta, samo da jo¨ jednom udahne, jo¨ jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otiće pravo do majke, koja ga sigurno već sa zebnjom pogleda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u ¨umu da zajedno love zečeve, ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao, ma samo da udahne kroz ovu ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo...
Dok je septembarska noć 196o. godine sve vi¨e padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u ¨umu, trista metara od male kućice zidova obraslih br¨ljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodi¨nji dečak je umirao…

1.

Kad je otvorio oči, samo je nejasno pomislio na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko srca...
Mile je otvorio svoj lap-top i ve¨to, sa par udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju elektronsku po¨tu. Ni¨ta narocito nije bilo, osim ¨to se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na mre¸i. I ne razmi¨ljajući, uputio mu je video poziv.
“Ej ti majmune, jel ti nekad jebe¨ ne¨to u¸ivo, osim ¨to po ceo dan chatuje¨ sa nekim jadnicama, koje su u svom ljubavnom ¸ivotu spale na tebe?”, rekao mu je smejući se.
Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega se video neuredan krevet i polica sa nabacanim knjigama. Bio je to smeđ, ¨trkljast momak u ranim dvadesetim, sa nebo plavim očima koje su mamile devojke. “Ma nema¨ ti pojma, ludače, koliko nesrećnica sa fejsa bi isekle vene samo da budem sa njima, ali, zna¨ ti mene, ja opslu¸ujem samo moju Nata¨u... Sad sam se i ja uključio, treba da skinem ne¨to o nelinearnim jednačinama za fax... Jel se vidimo večeras u Floku?”
“Pa kako?”, to je u njihovom ¸argonu značilo ‘pa naravno’, viđali su se skoro svakodnevno, a najvi¨e u klubu “Flok” u zgradi ispod Milovog stana. “Imam ne¨to samo da obavim u gradu, a u Floku sam do ¨estice...”
“Opet ti keva ¨alje pare iz Čikaga, ti ni¨ta drugo danju ne obavlja¨ u gradu, osim ¨to di¸e¨ dolare...”
“Ne seri, ne di¸em nikakve pare, ja za razliku od tebe radim, a ne čekam samo da mi ne¨to padne sa neba, kao ti.” Ivanu je tek to bilo sme¨no, hvatao se za stomak dok se cerio.
“A ti zove¨ radom to sto se ¨epuri¨ kao obezbeđenje pred ribama po splavovima, izigrava¨ ¸estokog momka, a u stvari gleda¨ samo ¨ta će¨ u sitne sate da privede¨ u stan!”
“Ej, majmune, rad je sve ¨to ti donosi kintu, a ako jo¨ spoji¨ lepo sa korisnim, tim bolje,” smejao se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristični za njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju, ali, kad bi jednom od njih ne¨to bilo potrebno, onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne. “Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u Floku?”, pitao je pomirljivo.
“Ako se ne vidimo, upalićemo svetlo”, Ivan se primakao veb kameri i na ekranu se videle samo njegove usne name¨tene za poljubac. Cmoknuo je kameru i odmakao se, ¨iroko se cereći.
U istom momentu Mile je skočio, ispru¸io ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov ¨tos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe ljubomornim.
Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju gimnastiku, sklekove, trbu¨njake, i sve ostalo čime je sebe mučio kako bi odr¸ao kondiciju, i svoje lepo oblikovane mi¨iće. Bio je to lep, crnokos dečko, sa ¸ućkasto-mrkim očima, koje je on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji centimetar do 180, i zbog toga je često voleo da ka¸e da je ocu ponestalo materijala kad ga je pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i ne¨to kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa, pločica, i to uglavnom ve¸bama. Nije voleo teretane, smatrao je da su momci koji se tamo nabilduju samo “naduvani”. Pomerio je malo stočić sa tepiha, i počeo prvu seriju sklekova.
´iveo je sam u trosobnom stanu u ¨irem centru grada. Stan je bio majčin, koja je već nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio advokat, imao je veliku kancelariju i novu porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga je stid od dru¨tva zbog te činjenice. Ostao je sa majkom, dodu¨e, samo par meseci, a onda je ona oti¨la sa svojom novom ljubavi u Čikago. Dobio je stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu poku¨ali da mu nadoknade parama i poklonima, ali on je to primao bez ikakve ¸elje. Vi¨e je voleo da sam zaradi svoj dinar.
Iako je bio prirodno inteligentan, ¨kola ga nije ne¨to zanimala, i jedva je čekao da zavr¨i nekakvu srednju ¨kolu učenika u privredi, ne¨to za parne kotlove, ni sam vi¨e nije znao kako mu se zove zanimanje. Za ¸ivot je zarađivao radeći u firmi za obezbeđenje imovine i lica “Protekta”, kao izbacivač u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo mu je radno vreme, radio je od četvrtka do nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i bio je slobodan.
Oznojan, zavr¨iv¨i sa poslednjom serijom sklekova, u¨ao je u kupatilo i podesio toplu vodu. Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u gaćama, i posmatrao učinak ve¸bi naduvav¨i mi¨iće u stavu kako bi to napravio Mister Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao bokserice, i u¨ao pod tu¨.
I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa tela, ponovo se setio sna.
Nije to bila nekakva noćna mora, bo¸e sačuvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo to ¨to ga je već mnogo puta, i to u dlaku isto, odsanjao...
...Bila je to kuća, delimično zaklonjena drvećem, do koje je vodio uzan po¨ljunčen put, zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza njega je bila ¨uma, kroz koju je takodje prolazio isti ovaj put. Odande sam valjda do¨ao, mislio je, mada nikad nije znao odakle je do¨ao, jer san je uvek počinjao odavde. Tu, na izlasku iz ¨ume. Ispred njega je bila padina bre¸uljka. Napred, visoka, nikad ko¨ena, već po¸utela livadska trava, i, na samom vrhu, stara kuća čiji su zidovi bili zaklonjeni divljim br¨ljanom. Kasno popodne, sunce samo ¨to nije za¨lo. Njegovo potamnelo lice gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana jesen. Li¨će jo¨ nije počelo da ¸uti, ali je bilo prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u lice. Po¨ao bi po¨ljunčenom stazom, vukući polako noge, i milujući desnom rukom vrhove izđiklalih visokih travki. Kuća se činila daleko, i, kako je prilazio, činilo mu se da se jo¨ vi¨e odaljavala.
Na kosoj liniji bre¸uljka sa leve strane, na par desetina metara od puta, ćutke je stajalo usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim listom na gornjim granama. Sredi¨nja, najdeblja grana bila je prelomljena, i nebo je parala njena o¨trica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je bilo bolesno, skoro mrtvo. Čak je i gnezdo, koje je video u račvi jedno grane, bilo prazno.
Kad je ponovo pogledao prema kući, video je da mu je dosta izmakla. Imao je osećaj da je sve oko njega mnogo ¨ire, u svakom pogledu beskrajno ¨ire... kao da je neko na google earthu zumirao predeo!
I tu se san zavr¨avao. Nekada bi se na ovom mestu budio, a nekada je san prelazio u ne¨to drugo, kao kad, na primer, sanja¨ da vozi¨ helikopter, i u¸iva¨ u osećaju lebdenja, a onda se san zaverenički okrene, i vidi¨ sebe kako sa mukom okreće¨ pedale bicikla kroz neko blato.
“Pa, dobro,” rekao je poluglasno dok se brisao. Moje sećanje nije od papira, dodao je u sebi, pomisliv¨i na svog prijatelja Lakija.
Jer da, pomislio je, Laki je ¸iveo okru¸en tonama papira, starih knji¸urina, časopisa, stripova, od čega je, bar dve trećine, bio i pročitao…
2.
Klub stripoteka “Flok” se nalazio u prizemlju ru¸ne zgrade arhitekture real socijalizma pedesetih, u kojoj je Mile u potkrovlju imao stan. Nekada je to bila samoposluga, velika ru¸na prostorija visokih zidova od oko stotinjak kvadrata. Kad je lanac trgovinskih kuća sredinom devedesetih godina pro¨log veka propao, Laki je, ulo¸iv¨i skoro svu u¨teđevinu, kupio jevtino lokal od firme u stečaju, i tu se uselio. On je prostoriju preuredio napraviv¨i iznad galeriju, na kojoj je stanovao. Do galerije su vodile jake drvene stepenice od hrastovih greda i fosni, koje su bile u dnu desnog ugla prostorije. Sa obe strane od ulaze bile su police do poda galerije ispunjene knjigama, stripovima, DVD-ima, časopisima i mnogim drugim zaboravljenim stvarima koje si mogao kupiti samo tu, i nigde vi¨e u celom gradu. Po sredini prostorije nalazile su se manje police, u dva reda, ispunjene sličnim sadr¸ajem. Tu si mogao kupiti egzotične poklone za rođendan, indijske majmune od drveta i tkanine, ukrasne sveće i dimne ¨tapiće. Veći deo prostorije je bio ispunjen DVD i VHS filmovima, koji su se tu rentirali ili prodavali. U jednoj polici se nalazilo nekoliko hiljada starih gramofonskih ploča, već zaboravljenog pretka CD-a. Pa onda maske, indijanske, ili Majkla Majersa, pa slike minijaturne i one veće, reprodukcije i originali od poznatih i nepoznatih slikara, pa kolekcija tabakera i Zipo upaljača, sa svim mogućim reljefnim ilustracijama. Tu nije bilo nečego čega nema. Kad bi, mo¸da, neka zalutala mu¨terija u¨la i zatra¸ila komplet cevi za WC ¨olju, Laki bi se, mo¸da, samo malo zamislio, a onda rekao, dobro, to nemam, ali imam knji¸icu u kojoj mo¸ete pročitati sve o tome kako se postavljaju cevi u kupatilu. Pa bi onda zaronio u policu, i istu prona¨ao i stavio pred zabezeknutu mu¨teriju.
U sredini kluba, desno od pulta za kasu, odmah ispod stepeni¨ta, nalazio se mali drveni stočić u starinskom stilu i oko njega isti takav dvosed i dve fotelje za ljuljanje. Tu je mu¨terija mogao dobiti kafu iz automata u plastičnoj ča¨i i jedno dugačko predavanje Lakijevo o temi koja ga je, ili ga nije zanimala. Tu je on bio kralj zemlje izgubljenih stvari u vremenu i prostoru. Kasnih četrdesetih godina, ¨irokih ramena, obučen u stilu sedamdesetih u d¸ins, sa licem na kome se nisu videle godine, ali jeste nekakvo veliko ¸ivotno iskustvo iz prohujalog vremena. Kratko o¨i¨an, na keca, sa isto tako kratkom bradicom skoro sasvim sedom, izgledao je kao nekakav profesor koji uči osnovce jednačinama. Mile je znao da je Laki zavr¨io Pedago¨ku akademiju, ali nije ni jedan čas odr¸ao učenicima, ako se ne računa to sto je uvek imao da rasčini neku temu mu¨teriji koja je imala vremena da to saslu¨a. Upisao je on i Pravni fakultet , ali ga je zabatalio i, jo¨ dok je bio mlad, otisnuo se u svet. Radio je sva¨ta, konobarisao, radio na građevini, ali i bio mornar, dodu¨e na reci... I sada se vratio u svoju luku, i odatle ga vi¨e niko nije mogao isterati. Kao da se umorio od takvog ¸ivota, ¨ta li... O¸enjen nije bio, a da li ga je neko čekao tamo u belom svetu, to je samo on znao.
Galerija je bila replika donje prostorije, sa izuzetkom, ¨to se na sredini nalazila ogromna ugaona garnitura okrenuta prema policama sa TV-om, kompjuterom i muzičkom linijom. Zidovi su bili ispunjeni ormanima sa sličnim sadr¸ajem kao i dole, u klubu. Valjda sve ¨to nije moglo da stane dole, Laki je kao hrčak vukao gore, u galeriju. Na podu su bile naslagane gomile knjiga i kompleta časopisa i stripova, kao svojevrstan lavirint između ulaza i ugaone garniture. A ona je bila posebna priča. Tapacirana u tamnocrvenoj ve¨tačkoj ko¸i, sa dva lakta, na koju je moglo sesti desetak ljudi, a bogami, kad se izvuče, i polovina njih i da prespava. Tu se odvijao dru¨tveni ¸ivot posle osam uveče, kad je klub bio zatvoren. Koliko noći je Mile tu proveo u brojnom dru¨tvu, gde se slu¨ala muzika ¨esdesetih, pilo Lav pivo i pu¨ilo toliko, da su se posetioci mogli videti samo ako bi razgrtali dim rukama. Mala kuhinja, u kojoj je dominirala rashladna vitrina sa staklenim vratima, u uglu galerije, sa velikim ¨ankom. Pored kuhinje bila su dvoja hrastova vrata, od kojih su jedna vodila u malo kupatilo, a druga u malu spavaću sobu, kojom je dominirao veliki francuski le¸aj. Sve to upotpunjavalo je sliku stani¨ta Lakijevog, kao iz nekog starog filma o muzeju odbačenih stvari.
Lakija je upoznao jo¨ kad je bio klinac i dolazio sa mamom da kupi neku knjigu koja mu je bila potrebna za ¨kolu. Laki mu se sme¨io, nazvao ga je Mishelin, a jednom mu je čak i poklonio veliki strip album tvrdih korica o indijancima i osvajanju Divljeg zapada. Kasnije, kad je bio stariji, dolazio je i sam posle ¨kole, dok su mu roditelji bili na poslu. Fascinirao ga je taj nestvarni svet kluba, a jo¨ vi¨e ga je fascinirao Laki, koji mu je izgledao kao vođa karavana pionira ¨to su i¨li u osvajanje divljeg zapada, iz stripa koga je pročitao. Bio je re¨io da prelista i rukom opipa svaki eksponat u klubu, ali, valjda zato ¨to je Laki godinama sve vi¨e toga skupljao, sve ove godine mu nisu bile dovoljne za takav podvig. I danas bi prona¨ao ne¨to ¨to jo¨ nije video, a kad bi pitao je li to ne¨to novo, Laki bi mu, smejući se, rekao da to tu stoji jo¨ od ’99-te...
Vraćajući se iz grada, zaustavio je motor Suzuki, očev poklon za osamnaesti rođendan, i, razmisliv¨i malo da li da ga ostavi u gara¸u iza zgrade, ipak odlučio da ga ostavi ispred kluba. Nije jo¨ bilo pet sati, i mislio je da ako Ivan bude ranije prolazio gradskim busom iz Studentskog doma, videće motor i sići će na narednoj stanici. Tri stanice dalje, na istoj liniji, ¸ivela je i Ivanova devojka Nata¨a, pa bi on mogao i da produ¸i do nje, ako ne bude video da je Mile već stigao.
Kad je otvorio vrata, veselo ga je pozdravilo zvonce, znak da je neko u¨ao. Sa sterea se čuo nekakav stari rock. Odmah je čuo Lakijev glas kako ne¨to obja¨njava neuglednom ćelavom liku, koji je sedeo ivicom dupeta na fotelji, sa obe ruke dr¸ao plastičnu ča¨u sa vrućom kafom ili čajem, i znojio se po ćeli. ´mirkajući, slu¨ao je Lakijevu recenziju nekoliko DVD filmova koje je ovaj dr¸ao u ruci, jedan po jedan odvajao i obja¨njavao za¨to ba¨ taj ne treba da kupi. Mile je video da su to, uglavnom, akcioni filmovi, ali mu je kupac izgledao kao neko ko se, u stvari, vi¨e razume u porniće.
“E, vidi¨, ovde je Van Dam mator, a ribe su kao izvađene iz kace sa kupusom. Tu je, naravno, i zla banda, i to ne jedna, nego dve, hogani i pogani, dru¨tvo kao, otprilike, oni u skup¨tinskom restoranu, samo ¨to jo¨ ovi imaju i pi¨tolje. On je, kao, umoran od ¸ivota, ali mu se jo¨ ne umire, naročito od kako ga prebiju, ukradu mu motor i ostave da istruli u pustinji. Dobro, ne bi ba¨ istrulio, ima tu i nekakvih ptičurina le¨inara, ali mu se priviđa i neki indijanski vrač, pa se oni udru¸e da ubijaju od batina te motorokradice. Najjača scena je kad se ribe upi¨aju u gaće kad vide o¨amućenog Van Dama kako udara glavom u od¨krinuta vrata... U ovom drugom se matori Van Dam povampirio, ne zna ni gde ide ni gde udara, ali srećom, povampirio se i Dolf Lundgrin, pa se oni zajedno ponovo prisećaju slavnih dana iz prvog dela Univerzalnog vojnika,” nabrajao je Laki ređajući jedan po jedan DVD pred skupljenog ćelavka, koji je izgledao kao neko ko je ba¨ hteo da ponudi na prodaju Kirbi usisivač, ali, nekako, ne mo¸e da dođe do reči.
Tada je Laki registrovao Mila, preko lica mu je pre¨ao otvoren osmeh, i udariv¨i lako zatvorenom ¨akom o Milovu ispru¸enu pesnicu, rekao, samo na momemenat prekidajući koncentraciju: “Gde si, Mishelin, sedi, sad ću ja časkom ovde zavr¨iti.” Rekao je to tonom kao da misli na dovr¨avanje pogurenog ćelavka, a ne na prepričavanje sadr¸aja filmova, pa se Mile u sebi nasmejao. Seo je na stolicu za ljuljanje, uzeo nekakav otvoren filmski časopis sa stočića, i počeo da ga prelistava, znajući da je to Lakijevo časkom, jo¨ barem četvrt sata.
“Pazi sad, oni misle da smo svi mi bez pola mozga, pa da mozemo da progutamo ova njihova sranja od scenarija, re¸ije i trećerazrednih glumaca, koji glume kao u porniću,” nastavio je Laki, a i ćelavko se malo lecnuo, kao da je hteo ne¨to da doda, ali mu je zafalila ba¨ ta polovina mozga u kojoj se formiraju rečenice. “Valjda misle da je dovoljno da pronađu neku ribu sa većim brojem brusa nego kvocijenta inteligencije, pa ćemo se mi polomiti da im napunimo bioskopske blagajne, radi tamo nekih sisa. Pa, ako hoću da gledam sise, ima toliko toga u ¨vedskim filmovima. Sisa i golih dupeta ima valjda vi¨e nego gaća, a takve slike uz, obavezne, razbijene njuske, plju¨te iz ove nove produkcije. Evo, na primer, ovaj...” i Laki je nastavio da analizira sledeći film koji mu je do¨ao pod ruku.
Pola pročitanog časopisa i dvadesetak minuta kasnije, Laki je zavr¨io kratak pregled preporuka ćelavku za gledanje, i ovaj je srame¸ljivo odabrao jedan, valjda od sramote da ne uzme ni¨ta, posle tako iscrpnog predgovora.
“Odličan izbor!” kratko je prokomentarisao prodavac, kao da malopre nije i taj, ba¨ kao i sve ostale filmove iz ponude, popljuvao. Ubacio je DVD u kesicu, uzeo ispeglane pare koje mu je ćelavko pru¸io i skoro ga otpratio do vrata, kroz koja je ovaj, maltene izvinjavajući se zbog svog lo¨eg filmskog ukusa, trapavo iza¨ao.
“Ti si lud,” smejao se Mile dok mu je Laki prilazio. “Da nismo zajedno odgledali većinu od tih filmova, jo¨ bih mogao i pomisliti da su takvo sranje!”
“Treba sve posmatrati i sa ru¸nije strane, tako se dobija kompletan uvid u celinu slike.” Laki se ponovo ¨iroko osmehivao.
“Neće¨ skoro ovog debeljka-ćelavka videti, samleo si ga kao te¨ka¨ protivnika u muva kategoriji.”
“O, ne sekiraj se ti, nije njemu ovoliko vremena posvetila ni rođena mama, doće on ponovo da diskutujemo o filmovima!”
“Da tako ne¨to već nisam viđao, ne bih ti poverovao!” nasmejao se Mile. “Samo mi nikad neće biti jasno kako mo¸e¨ toliko vremena da potro¨i¨ na takve gubitnike!”
“Svakakvog cveća u bo¸ijoj ba¨ti...”, tiho je prokomentarisao Laki, i kao da mu je nekakva senka načas preletela preko lica. A odmah zatim, ponovo se okrenuo Milu, i veselo upitao:
“Je li, molim te, reci mi samo odakle ti ona od juče ujutru, čim je iza¨la iz zgrade znao sam da je noćila kod tebe, ¨ljapkala je bosa po baricama koje su ostale posle perača ulice, jednu cipelu sa ¨tiklom je dr¸ala u d¸epu od jakne, a drugom je mahala na putu i zustavljala taksi? Uz sve to je jo¨ nesto i psovala, neku avliju ili nekakvu rakiju, nisam dobro čuo ¨ta od starog dobrog Mik D¸egera, koga sam upravo slu¨ao. Uvek si dovodio fine ribe, sve su nekako uvijale ustima dok pričaju, ali ova je sve redom psovala, ba¨ kao da je kćerka ciganina kočija¨a...”
“Htela je da je vozim motorom kući, a ja sam joj dao za taksi i rekao da mi je motor na farbanju”, cerekao se i Mile.
Čulo se zvono kad su se otvorila vrata, i Mile je pogledao da vidi da nije to slučajno Ivan, ali nije bio, bila je to jedna gospođa koja je htela da razgleda figurice za poklon. Dok se Laki bavio svojim poslom, ustao je i oti¨ao do automata za kafu, i ne razmi¨ljajući, odmah odabrao ono ¨to uvek pije, kratki espreso, prethodno ubaciv¨i u aparat novčanicu od 20 dinara. Dok je čekao, slu¨ao je Lakija kako hvali određeni artikal na taj način ¨to bi iskritikovao onaj koji se nalazio pored njega. Pomislio je da će opet, mo¸da, prisustvovati dugačkom monologu, ali je gospođa brzo uzela onu prvu figuricu koju je i htela, platila i oti¨la.
“Doći će večeras i Ivan, mo¸da i sa devojkom”, rekao je kratko Lakiju kad se ovaj vratio.
On je slegnuo ramenima, u stilu, svejedno mi je, malo poćutao, pa rekao: “Čini mi se da devojka nije samo lepa, nego je i pametna. ¦ta ono studira? Istoriju umetnosti?”
“Valjda arheologiju. ¦ta ja znam. Meni je sve to isto.”
“Tvoje ribe uglavnom studiraju pu¨enje kurca i jebanje na sto načina,” osetio je prekor u njegovom glasu. “Kad će¨ naći jednu pravu, zar se ne umori¨ od toliko glupača, kako im samo popamti¨ i imena?”
Da mu neko drugi to ka¸e Mile bi se naljutio, ali je znao da je Laki u pravu, i ovaj mu je tako ne¨to i mogao reći.
Uzdahnuo je i tiho jo¨ jednom rekao: “¦ta ja znam...” A onda, ¸eleći da promeni temu, rekao: “Opet sam sanjao onaj san...”
Laki ga je prodorno pogledao. “Zar jo¨ niko nije pokosio tu prokletu livadu?” A onda se na trenutak zamislio i počeo:
“Jebiga, ti zna¨ da ja nisam neki psihoanalitičar i tumač snova, ali sam listao malo literaturu od kako si mi pro¨li put ispričao za taj tvoj san... Snovi su svojstveni svakom čoveku, pa čak i ¸ivotinje sanjaju. Samo spavanje je mehanizam opu¨tanja mi¨ića i odmaranje nervnog sistema, kako bi čovek sakupio snagu za sve ono ¨to ga čeka kad se probudi. Čovek provede trećinu svog ¸ivota u spavanju, pa prema tome, to je jedna va¸na stvar u njegovom ¸ivotu. E sad, najveći deo spavanja celokupna aktivnost organizma je umanjena, osim u jednoj fazi, takozvanoj REM fazi kad je povećana mo¸dana aktivnost. Ta faza traje od osam do trideset minuta i ponavlja se vi¨e puta u toku noći. To je faza ‘kolutanja očiju’, kad se oči ispod kapaka brzo pomeraju. Tada sanjamo...”
Laki je malo zastao, uzeo cigaretu iz paklice sa stočića i polako pripalio.
“E sad, ljudi su oduvek poku¨avali da protumače snove, naročito kad bi sanjali neke stra¨ne stvari, poput ve¨tica, vremenskih neprilika, i, ¨to ne reći, svoje ili nečije smrti. Uglavnom, pravilo je da, ¨to su snovi ru¸niji, njihovo značenje je povoljnije. Na primer, sanjati nečiju smrt, znači produ¸iti mu ¸ivot... Snovi su najče¨će odraz nekog snevačevog iskustva, njegovih ¸elja i razmi¨ljanja...”
Malo zastav¨i, da povuče jo¨ jedan dubok dim, opet nastavi: “ Ovaj tvoj san je malo drukčiji od drugih, jer se stalno ponavlja, i, mo¸e se reći, da te opseda. Ovde se ne mo¸e prosto tumačiti san na osnovu nekog tvog iskustva. Frojd, koji se mnogo bavio snovima, takve snove je nazvao ‘arhaičnim ostacima’, koji čine nekakvo duhovno nasleđe. Jung je to nazvao “kolektivnim nesvesnim’, kao nekakvim ljudskim praiskustvom koje le¸i u svesti pojedinca.”
U tom se čulo zvonce, i jedan lik je u¨ao u klub. Laki je zastao, pridigao se sa dvoseda, pogledav¨i u prido¨licu. Ovaj na nikog nije obraćao pa¸nju, nego se odmah uputio polici sa stripovima. Laki je imao ogromnu kolekciju stripova počev od ovih novih izdanja “Veseli četvrtak”, svaka sveska u celofanu, od po 190 dinara, pa onda nekoliko stotina polovnih stripova “Zlatne serije” i “Lunovog magnus stripa”. Cena ovih stripova je bila različita, zavisno od stanja u kojoj se nalazio strip i od toga koliko je bio redak na tr¸i¨tu, i kretala se i do 250 dinara po svesci. Tu su onda bile i cele kolekcije strip revija “Stripoteke”,”Denisa”,”Eks almanaha”, pa strip albumi tvrdih korica najboljih crtača sveta. Prido¨lica je uronio u taj svet, i Laki je znao da je ovaj zaboravio na vreme, i da će proći dosta dok se za nesto ne odluči. Rekao mu je samo: “Kom¨ija, ako Vam zatreba pomoć, slobodno zovite,” i ponovo se okrenuo Milu.
“Kad bi tvoj san rasčlanili da bi mu videli značenje po ‘sanovniku’,” nastavio je Laki, “dobili bi nekoliko slika, koja svaka za sebe, ima neko značenje: stara kuća, br¨ljan, hodanje uvelom livadom, staro drvo precepljeno munjom, prazno gnezdo, zalazeće sunce, vetar koji duva u lice... Neću da te pla¨im, ali mogu ti reći, da mi se kosa digla na glavi, kad sam video u sanovniku da svaka ova slika sama za sebe znači neku nevolju... Naravno, mo¸e biti, i da je to samo nekakav pejza¸ koji si video na nekoj slici, ili deo nekog filma koji si gledao, pa na to zaboravio...”
Laki je zaćutao. Lice mu je bilo zami¨ljeno, gledao je odsutno negde prema izlogu, ali Mile je znao da je on sad odlutao negde daleko u svoju pro¨lost. Izgledao je kao da razmi¨lja o nečem ¨to je hteo da zaboravi, o nekoj tajni koju sa nikim jo¨ nije podelio, i nikad ni neće...
Onaj ¨to je razgledao stripove, uputio se prema kasi noseći u ruci nekoliko komada. Laki se prenuo, ustao, pregledao ih, sabrao cene i naplatio. Mile je video da je ovaj izabrao nekoliko svesaka Marti Misterije, doktora za onostrano.
Sa sterea se čula obrada stare stvari od Nazareth “Love hurts” Nan Vernon. Odličan ¸enski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda, nekakva zimska idila sa kućom na bre¸uljku zaklonjenom čempresima. Na trenutak je pomislio na kuću iz svog sna, ali ova je bila veća, brvnara od drveta, sa potkrovljem. Iz od¸aka je veselo izlazio dim. Ne, to nije bila ta kuća.
I Laki je posmatrao neku sliku. Samo, ta slika je bila u njegovoj glavi i stigla je iz davne pro¨losti. Valjda, iz prohujalog vremena kad je on bio mlad.
3.
Tog leta 1985. godine ne¨to ga je vuklo da se vrati kući. Tamo nije bio skoro tri godine, od kako je iznenada odlučio da se otisne u svet. Tad je bio jo¨ student Beograskog univerziteta i pomoću indeksa je oti¨ao najpre u Nemačku, a posle i u druge zemlje Evrope. Zadnje dve godine je bio u Iraku, radio je na građevini.
Imao je ugovor jo¨ do kraja godine, ali je iznenada, krajem septembra uzeo neplaćeno i vratio se u Srbiju.
Kad je iza¨ao iz autobusa na Valjevskom putu, do zaseoka Lakića imao je jo¨ nekoliko kilometara da prepe¨ači.
Bilo je toplo, pretoplo za ovo doba godine. Put je bio kolski, po¨ljunčen, ali neravan. Ovde su se jo¨ mogle videti zaprege sa volovima ili konjima, mada je bilo i traktora. Krivudao je između brda, prolazeći pored retkih kuća, pored kukuruznih polja, a najvi¨e pored livada i pa¨njaka, gde su se jo¨ napasala goveda.
Ponegde pored puta uzdizali su se spomenici na grobovima vlasnika imanja. Ovde je tek odnedavno prestao običaj sahranjivanja na imanju pokojnika, ali su ovi krajputa¨i jos merkali prolaznike.
Nije nosio puno stvari, jedna putna torba sa najpotrebnijom garderobom i poklon za majku.
U kaubojkama i farmerkama, i samo majici bez rukava, zategnutoj preko ¨irokih preplanulih ramena, sa dugom kosom vezanom u rep, vi¨e je ličio na nekog zalutalog hipija, nego na nekog iz ovih krajeva. Mislio je da ga niko neće prepoznati, par seljaka je video, nazvao im dobar dan, i oni njemu, ali su ga gledali ispod oka. Ni on njih nije poznavao, ali dobro, bio je jo¨ daleko od kuće.
Iza njega je nai¨ao stojadin, vukao se polako, izbegavajući rupe na putu. Za njim se vijorio oblak pra¨ine. Ba¨ lepo, pomislio je, samo mi je jo¨ to trebalo, i sklonio se malo da ga propusti. Auto je iznenada zakočio pored njega, oblak pra¨ine ga je sustigao i obi¨ao, otvorio se prozor i kroz njega se pojavila jedna čupava glava, koja je viknula:
“Aleksa Lakiću! Jel si to ti, Aleksa?!”, smejao se neko kroz svoje po¸utele zube. Tek kad se malo razi¨la pra¨ina koju je podigao auto, prepoznao ga je. Bio je to njegov drugar iz detinjstva Mihajlo Luković, zvani Kameni.
“Ej, Kameni, ja sam, Laki!”
“Nije te bilo vi¨e od deset godina u ovim krajevima”, zamislio se, “Nisam te video jo¨ od osnovne ¨kole... Nego, ‘ajde, ulazi, da te bacim do kuće, i ja se vraćam iz Valjeva.” Otvorio mu je desna vrata.
Laki je obi¨ao spreda auto i seo na mesto suvozača.
Kameni je ¸iveo par stotina metara ni¸e od Lakijeve kuće. Bili su kom¨ije i nerazdvojni u ranom detinjstvu. Kad je zavr¨io osnovnu ¨kolu, Laki je oti¨ao u Beograd, tu je ¸iveo u Učeničkom domu. Retko je viđao Kamenog, jer je retko dolazio kući, radio je preko raspusta u gradu. Od onda se vi¨e nisu dru¸ili, ¸ivoti su im se razi¨li svojim tokovima. Laki je bio ljut na sebe ¨to je svog druga Kamenog skoro i zaboravio...
“Ej, Kameni, Kameni, pa ¨ta mi ti radi¨?” pitao je.
“Radim zemlju sa ocem, ¨ta bi’? Nisam ja zavr¨io nikak’e vel’ke ¨kole, k’o ti!” Gledao ga je pa dodade:” I nisam ja vi¨e Kameni, sad me vi¨e niko tako ne zove.”
“E, ja ću tako da te zovem, uvek sam te tako i zvao!”, nasmeja se Laki. Malo poćuta, pa upita: “Jel viđa¨ moje?”
Kameni ga je gledao. Bio je to krupan momak, od sto kila ¨to bi se reklo, čupave crne kose nikad če¨ljane, obučen u ¨tofane pantalone i ko¨ulju, odelo koje je oblačio kad ide u grad. Nije to bila ba¨ prikladna odeća za ovu vrućinu, ko¨ulja mu je do pola struka ispod pazuha bila mokra. Polako, porazmisliv¨i, reče:
“Viđam, i nisam čuo da dolazi¨. Jel’ oni znaju da dolazi¨?” Auto je polako plovio nizbrdicom.
“Nisam stigao da javim. Odjednom mi je iskrslo.”
Kameni je neko vreme ćutao, i gledao ispred sebe. Nesto je mrmljao sebi u bradu. Odjednom se prenu, pa ga oprezno upita:
“A jel ti majka pisala?”
Laki ga pogleda. Neko te¨ko osećanje mu preplavi telo, ba¨ kao i tamo u Iraku, kad ga je ne¨to vuklo kući.
“Reci mi, ako ne¨to ima¨ da ka¸e¨. Kako su moji?”
Kameni se predade. “Pa, dobro, kad ja već moram biti taj koji će ti reći lo¨e vesti! Aleksa, otac ti je na samrti. Poj’o ga rak.”
Laki preblede. Nije mogao da progovori. I Kameni je ćutao i gledao put. Laki mu je zbog toga bio zahvalan. Otac mi je na samrti, pomisli. To me je vuklo. To me je vuklo kući. Zbog toga sam danima imao isto ovakvo osećanje zebnje kakvo sam imao malopre... Ali, stani, to ne mo¸e biti moguće. Majka je pre mesec dana pisala i ni¨ta mi nije pomenula. Kakav je to rak da čoveka pojede za mesec dana? Onakvog čoveka? Skoro se nasmejao pomisliv¨i, pa Lazar Lakić bi mogao ovog tu Kamenog da nosi na leđima sav ovaj put kojim se klackamo...?
Pročistio je grlo i tiho upitao:
“Koliko dugo je bolestan?”
“Od pro¨le zime. Ja sam ga vozao po lekarima. Istopio se. Im’o je stodva’es’ kila, a sad nema cetr’es’.”
To nije moglo da ima smisla, pomisli. Pa od pro¨le zime sam dobio od majke nekoliko pisama. U svakom je pisala da su svi dobro?! U svakom slučaju, sti¸emo, sad će mi sve razjasniti.
Stizali su. Po¨ljunčen put se peo uzbrdo kroz ¨umicu. Jo¨ par stotina metara, pa će se pojaviti i njegova kuća. Gledao je kroz prozor u ¨umu. Prisetio se kako je sa ocem tu sakupljao drva. Prvo bi do¨ao ¨umar i bojom obojio stabla koja su se smela ru¨iti. ¦uma je bila njihova, ali nisu smeli obarati zdrava i jaka stabla, samo ona starija i oronula. Otac bi pljunuo u ¨ake, uzeo sekiru, i obarao jedno po jedno. Nije mu dozvoljavao da bude tu kad ih obara. On bi kasnije do¨ao i vukao odsečene grane. Tako bi spremali ogrev za celu zimu. Nekad bi bilo vi¨ka i za prodaju. Ko li je ovog leta spremio drva, sad kad je otac bio bolestan?, pomislio je.
Čim su iza¨li iz ¨ume, ugledao je. Izgledala mu je manja nego ¨to se sećao. Oronula, mala kućica, na vrhu bre¸uljka, zarasla u br¨ljan. Izgledala je i ona bolesna.
Kameni je zaustavio auto na vrhu bre¸uljka, ispred neugledne kapije. Udario je sa obe ruke po volanu, pogledao Lakija praznim pogledom i rekao:
“Sad, ¨ta je, tu je. ‘Aj’, pa se vidimo kasnije, navrati ako stigne¨ kod mene na rakiju.”
Kad je iza¨ao, Kameni je malo br¸e nego ¨to treba poterao stojadina dole niz put, i nestao iza krivine koja je savijala iza njegovog ambara. Kao da je be¸ao od bolesti.
Stao je na kapiju. Kuća je stajala levo od njega, malo uvučena iza čardaklije, ispruzena du¸om stranom prema dvori¨tu. Tri sobe, sa ulazom u srednju. Ispred, celom du¸inom dugačka veranda. Desno, naspram kuće, bio je ambar i iza njega drugo dvori¨te za koko¨i.Ni one se nisu čule. Pravo je bila ¨tala i iza nje senik.
Noge su mu bile te¨ke, i samo je stajao.
Tada se na vratima kuće pojavila sitna ¸enica, sa maramom. Njegova majka Lenka.
Majko, pomislio je, ali nije mogao da izgovori.
“Aleksa, sine,” rekla je to tiho da je jedva čuo. A onda jače:
“Aleksa, sine! Stigao si majku da obraduje¨! Oca da vidi¨! Lazare, stigao nam Aleksa,” ovo zadnje je doviknula okrenuv¨i se prema vratima. A onda je poletela prema kapiji.
Odigao je od zemlje kao da je i ona imala četrdeset kila. Zagrljeni, ni¨ta nisu govorili, osetio je samo kako joj se telo grči, dok je jecala.
“Dobro, de, de ...” govorio je, ne znajuci ¨ta drugo da ka¸e.
Naglo se odvojila od njega, pogledala ga uvis, i krajičkom marame brisala suzu.
“Kako si lep, da te se majka nagleda! Mislila je majka na tebe sve ove čamotne godine od kako si u belom svetu!”
A onda se zamislila i tiho pro¨aptala:
“A otac ti je ne¨to bolestan...” I sad je htela to da umanji, rekla je to kao da ga je uhvatila prehlada, ni¨ta stra¨no...
“Za¨to mi nista nisi o tome pisala?,” upitao je prekorno, skoro o¨tro.
Malo se trgla, i tiho pro¨aptala:
“Lazar mi nije dao. Svako pismo sam morala prvo da mu pročitam pre nego ¨to ga po¨aljem tebi...”
Pomislio je na oca. Istina, bio je to ponosan čovek. Ali ovo? Da zabrani da mu i¨ta ka¸e? I neka sumnja, kao crv, u¨unjala mu se u glavu...
Polako su krenuli prema ulazu. Dva stepenika, od¨krinuta vrata i u sobi je. Na sredini sobe veliki drveni sto sa hoklicama. Pravo, mala vitrina sa posuđem. Na njoj su stajale dunje. Pravo desno smederevac na drva, pored otoman. Na njemu je sedela jedna baka u crnini, pognuta, i ne¨to ¨aptala, kao da se molila. Njegova baka Ilinka.
Podigla je lice i pogledala ga.
Pri¨ao joj je i poljubio je. Nije se pomerila, samo ga je gledala. A onda je ponovo počela ne¨to da mrmlja usnama.
“To je tvoj unuk, Ilinka, postao je pravi čovek!” ponosno joj je rekla Lenka, a njemu objasnila: “Baka je počela pomalo da se gubi. Samo tako odluta...”
Levo i desno su bila vrata od druge dve sobe.
“Gde...?,” zaustio je, a majka mu pogledom poka¸e na desnu, zadnju sobu.
U¨ao je polako. Soba je bila zamračena. Bila su tu dva kreveta. Kad su mu se oči privikle na mrak, primetio je na jednom krevetu ne¨to malo, zgrčeno ispod pokrivača. Videla mu se samo glava. U stvari, videle su mu se samo oči. Sive, ugasle, tupo su gledale u plafon.
Pri¨ao je, i nagnuo se da mu bude u vidokrugu.
Oči su ga gledale, i u njima se video samo u¸as!
Trnci su mu pro¨li niz kičmu.
Sve ¨to je hteo da ka¸e, zaboravio je pred tim očima.
To jeste bio Lazar Lakić, njegov otac. Bar oči su bile njegove.

4.
Sedeli su u velikoj garnituri na galeriji, slu¨ali muziku, pričali i, ¨ta bi drugo, pili pivo i pu¨ili.
Ivan je do¨ao sa Nata¨om nekoliko minuta pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli na galeriju.
Ivan je pričao, a ostali su se smejali.
“E, sad ću da vam ispričam kako sam bio na informativnom razgovoru sa policijom u subotu!’”, ka¸e Ivan, pa nastavi:
“Zna¨ onog klinca, Mile, ¨to smo ga upoznali u “Riju”, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?”
“Joj, znam, onaj ru¸ni, ¸ut ko da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne sa dva!”, smejao se Mile.
“Krenem ja u petak popodne kod Nata¨e u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se, i priča on kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije va¸no, ka¸e kako plaćaju 900 dinara gram, i zove mene da odemo negde na pivo, kad proda.” Smeje se, a Nata¨a ga gurka, i moli: “Ćuti, nemoj...!”
“Pričaj sad kad si počeo,” ubeđuje ga Mile.
“Elem, ka¸em ja, ne mogu, ¸urim, krenuo sam kod Nata¨e u stan, ona me čeka. On se ponudi da dođe i on, i da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...”
“Polakomila se budala na pivo,” smeje se Mile
“Nata¨a za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci, i okačenom nekom ribom, na drugoj ruci. Zvoni, mislim, probudiće pola kom¨iluka.
“A ta njegova riba nema ¨esnaest godina!”, ubacuje se Nata¨a.
“Uvučem ih unutra, da ne bude kom¨ije, a naročito baba Ta¸vaku, ¨to ¸ivi u dvori¨nom stanu pored Nata¨inog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nata¨a na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio i dop, izvukao nekoliko crta, ponudi i nas, mi odbijemo, i oni po¨mrču sami...”
“Sve se bojim da bi ti odbio, da te ja nisam klepila,” ka¸e Nata¨a.
“¦to, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,” brani se Ivan.
“Nije ti dobro od dopa,” cereka se Mile.
“I nastavimo da pijemo,” nastavlja i Ivan da priča, “karton se prazni, čak i ova moja se napila, i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, ka¸e ima vremena, u dvanaest. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, oni ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvori¨tu, vidim ljube se. Ka¸em mu po¸uri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, da ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam ¨ta mi je bilo, udarilo mi pivo u glavu.”
Svi se smeju, Ivan nastavlja: “Posle dvadesetak minuta, ja i Nata¨a taman hteli, zna¨, kad opet neko legao na zvono, ne prekida. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili su na gradski. Kreten kupio u dragstoru jo¨ jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. ¦ta ću, uvučem ih unutra, Nata¨a obesila nos, mislim, strelja me očima. Oni seli ponovo na svoj krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema vi¨e dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, ¨ta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nata¨a, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone samo do pola dupeta. Nata¨a ode u kupatilo, a ja ostao da im dr¸im sveću. Posle se okrenu, sad je ona gore, ja¨e ga, samo je u majici, na mene ni ne gledaju. Oti¨ao bi i ja u kupatilo, ali Nata¨a zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Ta¸vaku, a Nata¨a nema vi¨e soba, to je garsonjera. Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pu¨im od muke.”
Op¨ti smeh, smeje se i Laki.
“Mogao si bar telefonom da snimi¨ pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,” kaze Mile.
“Ne prodajem dečju pornografiju,” smeje se Laki.
“Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i re¸iser i kamerman, nazvao bih film “Bitanga i princeza”... Sad, koliko je ona princeza, to nije bitno, va¸no je da je on bitanga, jer je problematičan.”
“I kako se to zavr¨ilo?”, pita Mile.
“Radili su to do četiri ujutro, kasnije su se pokrili. Nata¨a se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su oti¨li, ovaj mi ka¸e, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu vi¨e...”
Provala smeha, smeje se i Nata¨a.
“I kakve to veze ima sa informativnim razgovorom?” pita Mile.
“Primila me Nata¨a da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni telefon, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog, i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Ka¸em, poznajem ga, video sam ga sinoć u gradu. On mi ka¸e, priče vam se ne sla¸u. Ka¸em, nisam jo¨ zavr¨io, kasnije je do¨ao sa svojom devojkom kod moje devojke u stan, pili smo pivo, oti¨ao je u pet ujutru. Pandur mi ka¸e kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Ka¸em, nije tako, rekao sam kako je bilo.
“¦ta bi ti sam sa njim radio celu noć na trgu?”, pita Mile.
“Ne znam u kom je lik tripu, ne bi ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu, a ne sa njim. Pandur me na kraju pita, da li mi je nudio neku tehniku, i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me zove on, ka¸e, brate, bio si o-key, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve, i uz to poskidam mu i svu ostalu rodbinu po spisku, i ka¸em mu da me vi¨e ne zove.”
“Sad mo¸e¨ da plati¨ sledeću turu piva, po¨to si se kod pandura tako jevtino izvukao,” ka¸e Mile.
“Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao ni tehniku ni zlatni lanac!”
“Ma, ¨alim se, ja ću, ko jo¨ hoće pivo?”
Laki je odmahnuo rukom da neće. Ivan je gu¸vao svoju praznu limenku. “Hoće¨ ti, ¨ećeru?” pitao je Nata¨u, a onda je rekao Milu:
“Ma, donesi i nama dva.”
Mile je oti¨ao do ¨anka, uzeo iz rasladne vitrine tri limenke piva, i ostavio u novčanik na ¨anku 300 dinara. “Zadr¸i kusur,” rekao je novčaniku.
Bacio je jo¨ sa ¨anka jednu limenku u Ivanove otvorene ¨ake. Uz put mu je bacio jo¨ jednu, kad je Ivan prvu pru¸io Nata¨i.
“Hej, nisi mi rekao kako je na vo¸nji?, “ upita Mile Ivana. Ivan je i¨ao na obuku za vozača B kategorije.
“Juče sam tek prvi put sa poligona iza¨ao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, pre toga, jel imam tremu. Ka¸em nemam, pre nego ¨to sam do¨ao već sam omanuo tri piva! On pita, jel znam ja koliko je dozvoljeno po novom zakonu da imam alkohola u krvi? Znam, ka¸em, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto ¨koli. On ka¸e, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao vi¨e od o,30 promila alkohola mogu slobodno da idem kući...”
“Neki drkad¸ija,” ka¸e Mile.
“Čuj ovo, samo ¨to sam iza¨ao na ulicu, pojuri auto neki pas lutalica lajući za točkovima. Ka¸e mi on, pazi da ne udari¨ psa. Ka¸em, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgazi¨ psa, to ti se računa kao da si zgazio pe¨aka, pa¨će¨ na polaganju. Ka¸em, neću zgaziti pe¨aka, pe¨aci ne trče i ne laju za autima.”
“I, jesu pre¸iveli svi pe¨aci tvoj prvi čas na ulici?”, smeje se Mile.
“Pe¨aci jesu svi pre¸iveli, ali Dragoslava zamalo da udari kap kad na semaforu nisam stao na crveno svetlo!”
“A ¨to nisi stao?”, pita Mile, i već se hvata za stomak od smeha.
“Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti ka¸em, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukru¸no okretanje. Mislim, daj odluči se, ka¸em, čekaj, jel si mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću, i u tom proletim kroz crveno”.
“Ti nisi normalan!”, rekla je Nata¨a.
“Slu¨aj ovo...,” nastavljao je Ivan da priča svoje dogodov¨tine sa obuke za voznju.
Mile i Nata¨a su se smejali, dok je Laki sedeo zami¨ljen u svojoj fotelji, vrlo retko učestvujući u razgovoru, kad bi ga neko ne¨to direktno upitao.
Ne¨to pre deset Nata¨a i Ivan su odlučili da odu ponovo do Nata¨ine garsonjere.
Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se, i oni su otrčali prema stanici, jer je upravo nailazio autobus.
Mile je stao pored svog crnog suzukija od hiljadu konja. Laki je na vratima ¨iroko udisao sve¸ vazduh.
“Nisi ne¨to večeras raspolo¸en?” konstatovao je Mile.
Laki se pravio da je prečuo pitanje.
Odlutao je mislima negde daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka ovde.
Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu.
Laki je jo¨ neko vreme stajao na vratima kluba.
Mislio je na svoju kuću u rodnim Lakićima, praznu, napu¨tenu već mnogo godina, iz koje je pobegao u jezivom u¸asu, on, koji se ničeg nije pla¨io, sa ¸eljom da se vi¨e nikad ne vrati...
Pomislio je u sebi, bo¸e, kako da ka¸em Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, mo¸da moja kuća…

5.
Običaj je bio da, kad je u kući bolesnik na samrti, kom¨ije i rodbina dolaze da sede preko cele noći, da ga čuvaju.
Lazar je imao rak grla. Već du¸e vreme nije mogao da priča. Otpustili su ga iz bolnice pre desetak dana da umre kod kuće. Od pre dva-tri dana nije uzimao ni vodu ni hranu. Samo su mu vla¸nom maramicom kvasili usne.
To veče, na dan kad je Aleksa stigao, u kući je bilo desetak ljudi i ¸ena. Po dvoje-troje sedelo je pored Lazarevog kreveta, a ostali su sedeli u srednjoj sobi, pili kafu i rakiju i pričali.
Ovog trenutka kod Lazara je bio Ilija Luković, otac Kamenog, prvi kom¨ija i najbli¸i prijatelj. Sa njim je bila i njegova majka Velebita Luković, ¸ena od preko sedamdeset godina, ali jo¨ uvek visprena. Povremeno je ulazila i Aleksina majka Lenka, da vidi da li ne¨to treba, da donese sve¸e pokva¨enu maramicu, ili dospe Iliji rakiju.
U srednjoj sobi se vodio neobavezan razgovor, pričalo se o vremenu, letini, i svakodnevnim poslovima.
Pričao je Milutin Jevđić, valjda najstariji ¸itelj zaseoka Lakići, starac koji je pamtio i lepa i ru¸na vremena, čak i vreme pre Balkanskih ratova.
“E, ka¸ete ljudi, velika je vrućina, ali kakve ja vrućine pamtim, kad sunce siđe sa neba i pogori svu letinu, da govedo nema gde ¸ivu travku isčupati... Sećam se da sam kao dečak pravio kule od ¨ljunka u koritu Jadra, jer preko leta nije bilo ni kapi vode da poteče. Ne znate vi deco,” obraćajući se Aleksi i Mihajlu “Kamenom”, “ kakva je vrućina bila one godine kad ste se vi rodili, a jadni rab bo¸ji Marko, brat Lazarov, i stric tvoj Aleksa, ispust’o bogu du¨u svoju, tamo dole u ¨umi, na stazi kozjoj prema potoku, bog da mu du¨u prosti.”
“Stric Marko je umro od astme kad je imao petnaest godina,” rekao je Aleksa.
Milutin ga je zagonetno gledao pa je nastavio:
“Da, da, od asme... od smrta, ¨to bi se reklo, nije tom detetu od početka bilo suđeno da ¸ivi, takav se rodio, evo je Ilinke, tu ¸ive, mo¸e da ka¸e, bio je bole¨ljiv od kolevke.”
Baba Ilinka je sedela na otomanu i nije ga čula, ljuljkala se napred nazad i ne¨to mrmljala, kao da je ba¨ pevala uspavanku tom istom Marku.
“A bilo je i tak’o vreme, kad se Marko rodio, nije bilo lekara, rat je jo¨ traj’o, a otac mu Gavro je pogin’o tamo kod Valjeva a da ga nije ni vid’o. Pogin’o zajedno sa ocem svojim a mojim saborcem jo¨ iz prvog velikog rata, mojim imenjakom Milutinom, da da... Ubili ih du¨mani, na¨li ih posle zajedno zagrljene i jedva ih razdvojili kad su ih sa’ranjivali..”
Milutin nije pomenuo da su i Gavra i Milutin, kao i on sam, bili u četnicima, kao i uostalom većina seljaka iz ovog kraja, ali Aleksa je to znao.
“E jadna nam je ova na¨a mučenica Ilinka, namučila se kroz ¸ivot, kako, samo ona zna. I čovek i svekar od početka u ratu, njoj na pleća nekoliko sitne dečice, samo je Lazar rat pre¸iveo... I na kraju, dobi jo¨ jednu nesretnu du¨u, Marka, da se muči s njim, ¨ta je jadna preturila preko glave, dobro je i ¸iva!”
Aleksa je gledao u svoju baku Ilinku, i bi mu ne¨to te¨ko oko srca. Uzdr¸a se da ne pusti suzu.
“Jedino joj je Lazar bio uzdanica, izrast’o je u pravog čoveka, na dedu, vodio je kuću k’o pravi domaćin jo¨ od kako je dorast’o za motiku...” Aleksi se činilo da ga Milutin gleda nekako prekorno, kao da je hteo reći, a ti, Aleksa, čim si odrastao, oti¨ao si i ostavio svoje da se sami muče. “Lazar je Marku bio k’o otac, pazio ga je k’o svoje dete...’
Aleksa je spustio glavu i gledao u svoju ča¨icu sa rakijom.
Milutin je nastavio svoj monolog:
“E, mnogo izgibosmo u ovim ratovima, eto, iz prvog rata u selo smo se vratili ja i Milutin i Savatije i jo¨ samo nekoliko ljudi. Pa selo se zove Lakići, a u njemu samo jedna kuća Lakića, tvoja Aleksa, a ostalo sve izumrlo u bedi i ratovima ...”
“Imao je Milutin jo¨ jednog sina, Radovana, junačinu, pogin’o je hrabro jos četr’es druge braneći srpstvo.” Malo poćuta, pa dodade: “Treći sin otide pred rat na ¨kole, pa ga ovi nekrsti ¨to i na svoju krsnu slavu pljuju, preludi¨e i prevuko¨e na svoju stranu, streljale ga vlasti u Beogradu, jer je propagir’o nekakvu revoluciju... Sećam se, kad je Milutin čuo za Jovana, plako je vi¨e od muke ¨to ovaj pogibe za komuniste!”
“Moj deda-stric Jovan je ranjen kad je uni¨tavao gorivo za nemačke tenkove. I on se borio protiv okupatora. Uhvatili su ga i mučili, ali nikoga nije odao. Posle su ga Nemci streljali,” stao je u odbranu svog dede-strica Aleksa. Milutin na to ni¨ta nije odgovorio, nego je nastavio: “Pričam ti kako i Radovan i Jovan pogibo¨e mladi, jo¨ se ni ne o¸eniv¨i ...I tako, od cele loze Lakića ostade samo Lazar.” Malo poćuta, pa dodade: “A iza njega ti, Aleksa.”
Malo je poćutao, pa tiho dodao:
“Eh, ¨ta ti je ¸ivot, koliko god da do¸ivi¨, kratko je, a posle se u sanduku dugo le¸i..."
Baka Ilinka, koja je svo vreme pogru¸eno sedela na otomanu i ćutala, odjednom je ustala i vikala, smejući se:
“Oni su ovde, sa mnom! Oni su ovde, sa mnom! Lenka, pogledaj, oni su ovde, sa nama!” i veselo pokazivala majci prema lusteru.
U sobi je nastao tajac. Svi su pogledali prema plafonu, i ugledali dva leptira, koji su lepr¨ali oko sijalice.
U tom su se otvorila vrata od sobe. Tu je stajao Ilija Luković, i gu¸vao svoju kapu. Pogledao je u Aleksu i rekao:
“Aleksa, Lazar je upravo izumro...”

6.
Bilo je tek deset uveče, i za njega je to jo¨ bilo rano. Re¨io je da se odveze do kluba u kojem je preko vikenda radio. Jo¨ jedno-dva piva, da malo proćaska sa drugarima, ako ih bude, i, ¨to ne reći, da odvoji neku malu da mu ispuni noć.
Kafe klub “Scilla” se nalazio u strogom centru gradu, u jednoj od uličica koje su presecale pe¨ačku zonu. Od četvrtka do nedelje klub je radio kao diskoteka, gostovali su prenaduvani gradski high tech di-d¸ejevi. Od ponedeljka do srede atmosfera je bila mirnija, čak si ponekad mogao naći i slobodan sto.
Oti¨ao je pravo za ¨ank. Radio je novi dečko, znao mu je ime, ali ga nije dobro poznavao.
Ali, on je poznavao Mila, bar je znao ¨ta ovaj pije. Bez reči mu je doneo mali Lav, i pokazao mu, sačekao da on klimne glavom, i onda ga otvorio. Mile je voleo da pije iz fla¨e.
U klubu večeras nije bilo neke gu¸ve, bilo je zauzeto par stolova, uglavnom u ba¨ti, a veći deo prostora unutra je bio prazan. Samo neke goste je znao iz viđenja, jer su često dolazili. Pretpostavio je da je jo¨ rano, dana¨nji klinci su izlazili tek u jedanaest.
Otpio je u cugu jednu trećinu piva iz fla¨e, zapalio jedan Winston 100s iz paklice, i duboko uvukao prvi dim, u¸ivajuci u osećaju koji mu je preplavio celo telo.
“Gde je Zukić?”, upitao je konobara. Dra¨ko Zukić je bio njegov kolega iz obezbeđenja, koji je trebao raditi večeras.
“Iza¨ao je nesto da kupi,” odgovorio mu je konobar, a onda, pogledav¨i prema vratima, dodao: “Evo ga, vratio se!”
Zukić je bio krupan, malo vi¨e prosed nego ¨to bi se očekivalo za njegovih trideset sedam godina, ali čovek pun snage, energije, i neke vesele prostodu¨nosti, koja je izbijala iz njegovog stava. Poreklom iz Kljuca, u Bosni, ¸iveo je u Beogradu zadnjih petnaestak godina, tu se i o¸enio i napravio dvoje dece, jednog dečkića i jednu curicu. Mile ga je znao zadnje dve godine, radili su zajedno u Protekti.
Mile se ceo okrenuo na stolici, podigao uvis obe ruke i veselo mu viknuo: “Pa gde si ti, brate, gde luta¨?”
Zukić mu je prilazio, ¨iroko se osmehujući. Pozdravili su se udariv¨i jedan drugom ¨akom o ¨aku. Zukic je primakao jednu ¨ank stolicu sebi pod dupe i seo.
“Jesi opet malo blb-blb blb-bll…?” udarao je svojim prstom po usnama, ispu¨tajući suglasnike, ¨to je njemu značilo, ne¨to, kao, opet si malo vi¨e popio?
“Ma, neee, tri piva…” smejao se Mile.
“A ¨ta je to, za ¨ampiona! ¦ta radi¨?”
“Do¨ao sam tebe da vidim. Mo¸e pivo?”
Zukić se smejao. “Mogu misliti, mene da gleda¨!” Pa se uozbiljio, videv¨i da Mile pokretom ruke zove konobara: “Ej, nemoj, hvala ti, moram da popijem diklofenak, uhvatilo me ne¨to u leđima…”
“Jebe te godina proizvodnje, a?”
“Vi¨e kilometra¸a,” ispravio ga je Zukić.
“Jebi ga, brate, ¨ta da ti ka¸em, doći ću i ja u tvoje godine,” smejao se Mile. “Mada, sad kad te gledam, boju ima¨, jo¨ samo da se ukoči¨!”
“Idi, be¸i, pa, nisam ba¨ na umoru! Miki, daj to pivo!”
“E, takvog te volim,” obradova se Mile, pa rece konobaru. “Donesi dva, !”
Kucnuli su se i ispili. Mile je dokrajčio prvu fla¨u.
“Kako su ti klinci?” pitao je Mile.
“Ej, dobro su, ¨ta da ti ka¸em, lepi na mamu, pametni na tatu… Ma, pametniji od tate, ovi dana¨nji klinci se rađaju sa fakultetom, eto, moj Laki, on je stariji, name¨ta mi sve na mobilnom, igra igrice na kompjuteru, a ja znam samo da ga ugasim, i to kad izvadim utikač iz struje… a nema jo¨ sedam!...” Zukić je volio da se raspriča o klincima.
“Lepo je to imati klince…” zamislio se Mile.
“Pa, ¨ta čeka¨, mlad si, ima¨ stan, ima¨ para…?”
“Jo¨ samo da nađem neku ozbiljnu devojku…”
“E, pa brate, ovde je neće¨ naći. Video si i sam, kakve si sve odavde vodio u stan!”
“Ti si danas drugi koji mi je to rekao,” setio se Mile Lakija.
Zukicu je zvonio mobilni. “Gde si, čoveče?... ¦ta?... Kad…? Radim… da… da… Da vidim, sačekaj!” Spustio je telefon, i, ozbiljan, okrenuo se Milu: “Mogu li da te zamolim da me zameni¨ ovde pola sata, jedan prijatelj mi je imao saobraćajku, udario ga neki ludak izlazeći na ulicu iz haustora, da skočim do tamo, da vidim je li mu treba pomoć?” Izgovorio je sve to brzo, u jednom dahu.
“Naravno, tu sam, samo ti idi!” Mile je znao da je bilo dana i kad je Zukić njega menjao.
Zukic je rekao svom sagovorniku da odmah dolazi, ustao, kucnuo Mila po ramenu, i po¨ao brzo prema vratima.
Na ulazu se skoro sudario sa jednim starim gostom kafea, poznanikom, koji ga upita: “Gde ćes, Zukiću?”
Zukić je zastao, podigao prst u visini lica, smi¨ljajući kako na brzinu da odgovori, a onda, uvidev¨i da nema vremena da mu sad sve otpočetka obja¨njava, samo odmahnuo rukom, rekao: “Ma, jebi se, ne zadr¸avaj me, eno, neka ti Mile ka¸e gde ću!” i istrčao napolje, do auta.
Poznanik je gledao za njim u čudu!
Mile se za ¨ankom zacenio od smeha.
Ostav¨i sam, Mile je zapalio cigaretu i zamislio se.
Razmi¨ljao je o tome kako mu je Laki danas bio čudan, od trenutka kad mu je ponovo ispričao za svoj san. Nije se on mnogo uzbuđivao zbog tog svog sna, bio je momak koji je čvrsto stajao na zemlji obema nogama, i ni¨ta takvo kao ¨to su snovi, nije ga moglo izbaciti iz ravnote¸e. Sanjao ih je on, valjda, već milion, svakakvih gluposti, bilo je čak i karakond¸ula koje su poku¨avale da ga upla¨e, ali nikad nije tra¸io nekog da mu tumači snove iz tamo nekakvog sanovnika. Najče¨će ih je zaboravljao odmah po¨to bi se probudio. Za ovaj je onako, usput, ispričao Lakiju jednom prilikom kada se na galeriji povela priča o jednom filmu, vezanom za snove kojima je glavni lik predviđao nekakve stra¨ne nesreće i katastrofe. Jedina stvar koja ga je navela da to ispriča, je to, ¨to se san, u malim prekidima, već nedeljama ponavljao.
U kafe klub je u¨la jedna devojka, malo zastala i uputila se pravo prema ¨anku. Trojica pijanih mladića, koji su sedeli za prvim stolom do vrata, i do tada glasno razgovarali, na trenutak su zaćutali, a onda je jedan od njih glasno zazvi¸dao za njom. Sedajući na ¨ank stolicu, lagano je mahnula konobaru, koga je, verovatno, poznavala.
U Milov vidokrug je u¨la dok se primicala ¨anku, i on je počeo otvoreno da je posmatra. Prvi put je video ovde, u ovom lokalu. U stvari, ovakvu devojku, mislio je, prvi put je video u ¸ivotu.
Imala je oko dvadeset godina, i, verovatno je bila njegove visine, ako nije bila u ¨tiklama. Tanka crna letnja haljina, sa niskim dekolteom, bila joj je iznad kolena, taman toliko, da se to ne bi moglo nazvati nepristojnim. Nosila je i malu ko¸nu jaknicu, raskopčanu, koja joj je dopirala do iznad kukova. Po ispupčenjima na haljinici videlo se da nije nosila ni¨ta ispod nje, osim gaćica. Njih je na trenutak video dok je prekr¨tala nogu preko noge sedajući. Duboke, letnje čizme, od crne ko¸e, sa visokim potpeticama, dosegnule su joj do kolena.
Ono ¨to ga je na njoj zadivilo, bile su krupne, zelene oči, kojima ga je na trenutak pogledala, odva¸no, ne sklanjajuci pogled pred njegovim. Dugu, talasastu, crnu kosu je nehajno vezala u rep.
Tek crnilo za trepavice i diskretan ru¸ boje usana je bilo sve ¨to je imala od ¨minke. Ipak, njeno lice je odisalo sve¸inom, i sve je bilo tu na mestu, ravan nos, predivne, malo napućene usne, i dva reda ravnih belih zuba, koje je pokazala kad mu se osmehnula. Bilo je to najlep¨e stvorenje koje je on u¸ivo video.
Preduhitrio je konobara i obratio joj se:
“Izvini, mogu li da ti ja ponudim piće?”
Klimnula je glavom, kao da je to ne¨to najnormalnije, i pristala.
“Smirnoff vodku sa ledom.” rekla je konobaru.
Kad je dobila piće, Mile je podigao svoju fla¨u i bez reči joj nazdravio. Ona je uzvratila, blago liznuv¨i visoku ča¨icu.
“Ja sam Mile,” predstavio se. A onda dodao, “nisam te ovde viđao.”
“Magdalena.”
“Mogu li da ti se pridru¸im?” Delile su ih tri stolice.
“¦to da ne? Nemam ni¨ta protiv da bolje upoznam kavaljera koji me časti pićem!”
Premestio je sa sobom samo cigarete i upaljač, a konobar mu je, uslu¸no, premestio i piće.
“Magdalena, izvini ako sam malo nepristojan, ali kako to da te nikad ovde nisam viđao?”
“Nisam odavde. U poseti sam kod brata, a to je, inače, ovaj klipan ovde,” pokazala je na konobara, koji se nacerio.
“Miki, pa ti se ni ne hvali¨ da ima¨ ovakvu lepoticu za sestru,” namignuo je konobaru. Ovaj se jo¨ cerio, dok je iza ¨anka glancao ča¨u.
“Ona je slobodna devojka,” rekao je, i to je zazvučalo kao da nema ni¨ta protiv toga da Mile krene u akciju. Bio je dve-tri godine mlađi od nje.
“Lepo ti mene čuva¨,” rekla je, kobajagi, prekorno, i ponovo se nasmejala.
“Odakle si?” pitao je Mile.
“Ja sam devojka sa sela!” rekla je prkosno, zabaciv¨i glavu.
“Ne izgleda¨ mi tako.”
“A ¨to, po tebi devojka sa sela treba da nosi opanke i maramu?”
“Nisam tako mislio. Ne znam, u stvari ni ¨ta sam mislio, ja ni ne poznajem ni jednu devojku sa sela,” nasmejao se Mile.
“Eto, sad poznaje¨!”
Mile je otpio gutljaj piva. Magdalena je potra¸ila u svojoj maloj ta¨nici cigarete, izvukla iz paklice jedan Eve 120s , i on joj je uslu¸no pripalio svojim zipo upaljačem.
“Pa, kakvi su ti utisci odavde?”
“Nemam ih jo¨. Stigla sam danas popodne. Upisala sam Psihologiju i ovde ću od oktobra studirati...”
“Pa lepo, imaće¨ ovde mnogo kandidata da proanalizira¨. Eto, mo¸e¨ početi od mene,” pokazao joj je i svoje bele zube. Dok se smejao, pojavile su mu se iznad usana dve male jamice.
“Ne znam ba¨, ima¨ lep osmeh, a to je mo¸da samo zato ¨to planira¨ da me večeras odvuče¨ u auto.” Rekla je to, kao da u stvari, i ne bi imala ni¨ta protiv.
“Mogao bih samo da te provozam na motoru.”
“Mislim da bih se smrzla od straha!”
“Ne boj se, za prvi čas ne bih vozio vi¨e od ¨esdeset!”
“Ti izgleda planira¨ vi¨e od jednog časa,” pogledala ga je svojim krupnim očima, i njemu je srce postalo ogromno.
Momci oko prvog stola do vrata su zvali konobara. Mile ih je samo ovla¨ pogledao, profesionalna deformacija. Namirisao je nevolju. Odgovorio je Magdaleni:
“Ako ti se svidi.”
“A ako mi se ne svidi, obećava¨ da će¨ me ostaviti kod prvog taksija?”
“Ako ba¨ insistira¨, obećavam, očiju mi!”
“La¸es.” Bilo joj je to zabavno.
“Kad ka¸em majke mi, ja la¸em. A kad ka¸em očiju mi, ne la¸em, majke mi!” smejao se Mile.
“Ti si jedan vrlo duhovit dečko, to ti priznajem.” Smejala se a zatim je dodala: “A ¨ta ti studira¨?”
“Studirao sam za bika, ali sam pao na rikanju. Od tada studiram TOF.”
“A ¨ta ti je to, TOF?”
“Trčanje oko fakulteta.”
“Dobro, ne mora¨ da mi ka¸e¨.”
“A sad ozbiljno, ne studiram ni¨ta. Radim kao obezbeđenje.”
“Ti si onda neki ¸estok dečko,” gledala ga je znati¸eljno. “Ba¨ bih volela da te vidim kako pravi¨ red.”
Miki, koji je u međuvremenu odneo piće za prvi sto, ne¨to se bučno raspravljao sa onim momcima. Jedan od njih, očigledno pijan, je stajao i pru¸ao ruku preko stola, poku¨avajući da ga dohvati. Fla¨e i ča¨e na stolu su bile prevrnute.
“Gledaj sad!” Mile je ustao, i skinuo jaknu. Ispod je često nosio majicu na kojoj je pisalo Obezbeđenje, iako nije radio. To mu je često pomagalo da bez velikog uplitanja smiri klince koji su malo vi¨e popili. I ovo su bili klinci, imali su manje od osamnaest godina. Sećao se da ih je viđao vikendom u klubu. Pri¨ao im je.
Onaj koji je stajao, glasno je psovao konobara. Druga dvojica su sedela i posmatrala.
“Slu¨aj, debilu, ne zna¨ ti kome se obraća¨! Mogu sad da te pocepam kao svinja masnu krpu, ej, klipane! Očisti ovo sranje i donesi nam ponovo piće, kad ti ka¸em!”
“U čemu je problem?” upitao je Mikija. Stajao je blago ra¨irenih nogu, sa opu¨tenim rukama, ali spreman da u svakom trenutku skoči.
“Namerno je izdigao sto i prevrnuo sve sa njega,” kratko je objasnio Miki.
“Jesu ti platili?” pitao je.
“Nisu.”
Galamd¸ija je sada stajao i gledao Mila. Videlo mu se po očima da nije samo pijan, nego da je jo¨ na nečemu. I druga dvojica su ga gledali, očigledno su ga prepoznali.
“Momci, platite piće i napustite lokal,” rekao je mirnim, dubokim, o¨trim glasom.
“U redu je, nema problema, koliko treba?” brzo je upitao jedan od ove dvojice koji su do sada samo sedeli, izvadio dve novčanice od po 1000 dinara i spustio na sto. “Biće dovoljno, nije ni¨ta polupano, zadr¸i kusur!” A onda je hitro uhvatio za ruku onog ¨to je stajao i poku¨avao da dohvati i zgu¸va novčanice sa stola, ustao i zagrlio ga: “Idemo sada.”
“Za ¨ta mu plaća¨, jebe mi se za njegovu pi¨ljivu sestru, hoću da pijem!”
“U redu je, brate, mi sada idemo, nema nikakvih problema,” govorio je Milu dok je vukao svog drugara prema izlazu. I treći je ustao, polako izlazio licem okrenut prema Milu, i mrko ga gledao.
“Videćemo se mi jo¨!” vikao je galamd¸ija dok je izlazio.
“Kad god po¸eli¨!” odgovorio mu je Mile.
Kad su se vrata za njima zatvorila, Mile je upitao Mikija.
“Za¨to pominje tvoju sestru?”
“Ovaj naduvani je tra¸io da zovem Magdalenu da sedne za njihov sto. Vređao me je kad sam mu rekao da mi je to sestra i da nije slobodna.”
“Ima li dovoljno novca za ceh?”
Klimnuo je glavom. Uzeo je novac, i počeo da kupi prevrnute ča¨e i fla¨e sa stola.
Mile se okrenuo prema Magdaleni. Bila je vesela, smejala se i tap¨ala mu.
“Bravo, sredio si ih bez ijednog ispaljenog metka!”
“To su samo pijani klinci. Dovoljno je samo da malo podignem obrve i o¨tro ih pogledam, pa da ih smirim.” Obukao je ponovo svoju jaknu. ”Mada, onaj mali, naduvani, verovatno neće biti miran dok jednom ne dobije i batine!”
Nastavili su pričati jo¨ jedno pola sata, a onda je Mile video Zukića, ulazio je u kafić i pokazivao mu znake licem i rukama Magdaleni iza leđa, u smislu, dobra ti ova večera¨nja.
“Je li sve u redu, brate?” pitao ga je Mile.
“Jeste, ma, neki penzioner, ulubio je sebi branik, drugaru napravio ¨tetu na krilu od trista evra, a nema para ni za bolje naočare, naravno, deblje od starih!” Zukić se cerio prilazeći im. “Ka¸em mu ja, ¨to vozi noću kad ne vidi ni danju… Po¨tovanje, ja sam Dra¨ko Zukić,” predstavio se Magdaleni.
Mile ih je upoznao, a Magdalena je Zukiću poklonila jo¨ jedan svoj osmeh za padanje u nesvest. Onda je pogledala u sat na displeju svog mobilnog telefona.
“Moram ići,” rekla je, i okrenuv¨i se Milu, upitala: ”Hoće¨ da me donekle otprati¨?”
“Naravno.” Pokupio je cigarete u d¸ep, izvadio par novčanica i platio. “Zukiću, ostavljam ti sad radnju u ispravnom stanju. Miki, vidimo se. Ako te neko ponovo bude gnjavio, tu ti je sad profesionalac!”
Zukić je pitao: “A ¨ta je to bilo?”
“Ni¨ta naročito, reći će ti Miki.” Nasmejao se, setiv¨i se Zukićevih reči kad je izlazio. “Vidimo se, brate, sutra!”
Iza¨li su na ulicu. Noć je bila topla, iako je bio početak septembra. Krenuli su prema pe¨ačkoj ulici, udaljenoj stotinjak metara.
Primetio ih je čim je iza¨ao. Stajali su pedesetak metara od kafića. Naduvani se ne¨to raspravljao sa onim ¨to ga je odvukao. Treći je posmatrao ulaz kafića. Kad ih je ugledao, ne¨to je viknuo drugoj dvojici. Mile nije čuo ¨ta, od muzike u ba¨ti, ali se to verovatno odnosilo na njihov izlazak.
“Ne pla¨i se,” rekao je Magdalenii, koja je na trenutak zastala kad ih je uočila.
Naduvani se odjednom otrgao od druga koji ga je poku¨ao da zadr¸i, i krenuo prema njima. Pratio ga je osmatrač.
Mile je rukom zaustavio Magdalenuu i polako po¨ao prema ovoj dvojici. Treći je ostao gde je i bio i odande gledao.
Naduvani je sa urlikom poleteo. Mile je primetio da na ruci ima ne¨to, kao bokser. Drugi ga je pratio na korak-dva.
U istom trenutku, kada su stigli do njega, uradio je dve stvari. Uhvatio je ispru¸enu desnu ruku naduvanog u zamahu za udarac, i okrenuv¨i ga u zaletu, zavrnuo mu je na leđa. Istovremeno, sa osloncem na levu nogu, podigao je desnu i drugog napadača strahovitim udarcem pogodio u grudi, od čega je ovaj odleteo unazad par metara i udario leđima o kontejner za smeće. Ostao je da le¸i, kao riba na suvom, poku¨avajući da povrati istisnut vazduh iz pluća. Naduvanom je podigao ruku toliko visoko iznad leđa, dok nije čuo kako je njegov zglob izleteo iz ča¨ice. Svukao mu je drugom rukom bokser sa ruke i onda ga je sna¸no odgurnuo od sebe, da je ovaj tresnuo glavom u taj isti kontejner, i pao pored drugara.
Stao je pored njih, i kad je video da se ni jedan ne di¸e, ubacio je bokser u kontejner. Obratio se trećem, koji je stajao dvadesetak metara dalje, sav ukočen.
“Nosi ih odavde. I reci im da neću vi¨e da ih vidim u blizini.”
Okrenuo se i vratio Magdaleni, koja je drhtala.
“Vodi me negde odavde,” samo je tiho rekla.

7.
Bilo je proslo vise od ¨esdeset sati kako nije spavao.
Sve do sada, čini se, nije bio ni svestan praznine u sebi, poslovi oko sahrane su mu bili zaokupili svu pa¸nju. Od kako je juče ujutro u ranu zoru otisao do crkve da pozove paroha Nikodija Stefanovica, pa sve do večeras, kada je na kapiji ispratio poslednje prijatelje Lazareve, koji su sa okolnih brda do¨li danas da mu iska¸u poslednju po¨tu, sve mu je pro¨lo u magnovenju, kao u nekom filmu u kom on nije svesno učestvovao. Stao je na kapiji, zapalio cigaretu, i, duboko uvukav¨i prvi dim, kao da je poku¨ao dimom da ispuni tu prazninu, koja mu je odjednom preplavila grudi.
Tada je poku¨ao da se priseti svog oca Lazara, kakav je bio u njegovoj svesti sve dok ga prekjuče ponovo nije video, čoveka ogromne snage i energije, ali mu je u pamet stalno dolazila slika bledog upalog lica, tanke, prozirne ko¸e zategnute samo preko kostiju, i sivih, ugaslih očiju, koje su ga gledale sa samrtne postelje.
Seosko groblje, zajedničko za vi¨e zaseoka, bilo je na par kilometara niz put kojim je neki dan do¨ao sa Kamenim do kuće. Nije bilo veliko, par desetina razasutih spomenika novijeg datuma grupisanih po familijama, sme¨tenih na vrhu bre¸uljka, u hladu dvoreda kestenova, do koga se stizalo krivudavim po¨ljunčenim putem. Grobovi Lakića su bili najbrojniji, i on pomisli kako je tačna opaska starog Milutina Jevdjića o tome kako u Lakićima vi¨e nema Lakića, skoro svi su se već bili premestili ovde, u mir i senku kestenova.
Putem od svoje kuće polako mu je prilazio Ilija Luković. Laki je stajao na kapiji i posmatrao ga. Sunce je već bilo za¨lo iza ¨umovitog obzorja i mrak je polako padao. U jednom trenutku, učini mu se da to nije Ilijino lice, nego nečije drugo, iske¸eno i sa nekim grozničavim sjajem u očima, i neka jeza prostruji mu telom. Ali, kad se bolje zagledao, video je samo skru¨eno lice starog čoveka, pomalo umorno i skrhanom nekom tugom. Pripisao je svoje pređa¨nje viđenje umoru i igri senki koje su padale u predvečerje.
Treba da se naspavam, pomislio je.
“Zahladnelo je,” rekao je Iliji kad je pri¨ao, ne znajući ¨ta da mu ka¸e.
I stvarno, iznenada je osećao nekakvu hladnoću.
Ilija ga je gledao pravo u oči. Učinilo mu se malo čudan taj pogled, kao da ga nekako procenjuje. Osetio je da se Ilija sprema ne¨to va¸no da mu ka¸e.
“Aleksa,” počeo je Ilija i dalje ga gledajući pravo u oči. “Lazar ti je ovo ostavio.”
Tada je video u njegovoj ruci jednu kovertu. Ilija mu je polako pru¸io rukom. Laki je pru¸io ruku da je uzme, ali Ilija je nije ispu¨tao. I dalje ga je gledao u oči i zatim je rekao: “Lazar je bio dobar čovek, zapamti to, Aleksa!”
Onda je pustio pismo, okrenuo se i polako se vratio odakle je do¨ao.
Laki je pogledao pismo. Bila je to debela bela koverta, bez marke, i na njoj je stajalo par redaka napisanih čitkim Lazarevim rukopisom.
Dok je razgledao kovertu, pomisli na to da se ne seća da je danas uop¨te razgovarao sa Ilijom. Kao da ga je ovaj ceo dan ne¨to izbegavao. I, iako je koverta bila zatvorena, obuze ga osećaj da Ilija zna ¨ta se nalazi unutra.
Polako je otcepio jedan kraj pisma. Izvadio je nekoliko stranica papira ispisanih Lazarevom rukom. Mrak je sve br¸e padao i nije bilo dovoljno svetla za čitanje.
Usao je u kuću. Baka Ilinka je sedela na istom mestu kao i noć kada je Lazar umro. Lenka je pospremala ¨olje i ča¨e ostale na stolu.
U¨ao je u Lazarevu sobu i seo na njegov krevet, u kome je proveo poslednje dane. Na sredini sobe su jo¨ stajale dve hoklice na kojima je, jo¨ pre samo nekoliko sati, stajao Lazarev sanduk.
Pročitao je pismo jednom, pa jo¨ jednom.

8.
Miris sopstvenog znoja, ba¨ kao posle nekoliko serija sklekova, i miris njenog tela, tako prijatan, me¨ali su se, stvarajući eksplozije u njegovoj svesti, u ritmu pokreta njihovih pripijenih tela. Osećao ju je svakim čulom, do granica neizdr¸ivog zadovoljstva. Ljubio je njena ramena, grudi, vrat, grizao je, plazio je, gutao slatkast ukus njenih usana. Dolazio je do ivice ambisa, i opet se odmicao, odla¸ući neizbe¸no, burno, skoro električno pra¸njenje...
Njegova soba u polumraku, električna rasveta u prozoru, svetlucanje led-dioda sa sterea, igra senki na plafonu, probijali su se između njegovih trepavica. Sklanjao je rukom njenu kosu sa svoga lica i poku¨avao da joj vidi lice, ali video je samo tamnu senku. Ali znao je da je tu, osećao je njen pogled uperen u njega.
A onda se izmicala, osećao je njene zube i usne na svojim bradavicama, stomaku, preponama. Vukao ju je ka sebi, ali njena glava je već bila između negovih nogu, i on se prepustio. Gledao je senke koje su treperile na plafonu, u seriji fle¨eva, i, odjednom mu se činilo, to vi¨e nije bio taj plafon, nego neki drugi, i to vi¨e nije bila njegova soba, nego nečija tuđa...
Ali, nije mu to bilo va¸no, jer zadovoljstvo se pojačavalo... Zatvorio je oči, i samo u¸ivao. Sad je on gurao rukama njenu glavu jos ni¸e, klizao se preko zgu¸vane posteljine i glava mu je padala preko ivice kreveta. Otvorio je oči, ali ispred njega je bio mrak, opet ih je zatvorio, ali glava mu je padala, ivica kreveta mu je sad bila ispod ramena...
Osećao je pritisak u slepoočnicama , bljeskovi boja titrali su mu ispod zatvorenih kapaka. Otvorio je ponovo oči, ali u prvi mah nije ni¨ta drugo video osim senki, koje su pulsirale, u ritmu krvi koja je pulsirala u njegovim udovima. Senke su se igrale sa njegovim očima, spajale se i razdvajale u ni¨ta prepoznatljivo, ali je osećao da nečeg tamo ima, nečeg ¨to ih posmatra, ali nije mogao da vidi ¨ta je to...
A opet, ona je jo¨ bila tu, dr¸ao je njenu kosu i stezao u svojim rukama. Osećao je njenu ko¸u na svojim butinama, a njeni nokti su ga grabili po slabinama. Skoro da je bolelo koliko je prijalo. I nije mu bilo va¸no da li nečega ima tamo u tami, jer vrhunac je stizao, u naletima, dok su mu leđa polako klizila niz ivicu kreveta, ukopao se polusavijenim nogama u zgu¸vanu posteljinu...
A onda su se senke ispomerale, i sad je video da je ne¨to stvarno tu, i to ne¨to mu je prilazilo, ali on je bio paralisan, ne od straha, nego od isčekivanja...
Skoro odjednom, osetio je da se sve oko njega izmenilo, to vi¨e nije bila njegova soba iznad Lakijevog kluba, nego neka druga, glava mu je pala na nekakve krpare, a telo mu je bilo na nekom starinskom drvenom krevetu, i, činilo mu se da je to san, da je zaspao vodeći ljubav sa Magdalenom. Protrljao je oči i okrenuo glavu u svim pravcima.
Ona je jo¨ bila tu, video je njenu kosu izmedju svojih nogu, drzala ga je za bokove da ne spadne skroz, i osećao je njene usne koje su ga uvlačile. Ali, enterijer definitivno nije bio taj, video je u polumraku, i ona senka iza njegove glave, je bila neka ljudska prilika, stajala je na vratima i posmatrala ga. Sad je bio paralisan, hteo je da vikne, da se probudi, ali iz grla mu je sa ogromnim naporom izlazilo samo nekakvo tiho krkljanje.
A ona je nastavljala sve jače da ga uvlači u sebe, počela je da grize, skoro da je bolelo. Dr¸ala ga je za bokove da mu telo ne spadne sa kreveta i uvlačila u sebe cele njegove genitalije. Poku¨ao je da se otrgne, ali telo ga nije slu¨alo. Hteo je da vikne, ali grlo ga nije slu¨alo. Hteo je da se probudi, ali razum ga nije slu¨ao.
Grozničavo je razmi¨ljao, ovo je san, ¨ta bi drugo bilo, ma kakav san, jebena noćna mora....
A onda se prilika sa vrata naglo pomerila, urliknula i skočila prema njima. Na trenutak je zatvorio oči, isčekujući udarac, osetio je vetar iznad sebe, ali ni¨ta ga nije dotaklo. Kad je otvorio oči, video je da je prilika već bila na krevetu, i vukla za kosu Magdalenu, i osetio je sna¸an bol kad se njena glava otkidala od njegovih prepona... i dalje je bio mrak, i video je samo siluete dve prilike koje su se borile iznad njega, a on je, oslobođen, tresnuo dupetom na pod...
Dve prilike su skočile sa kreveta i poletele prema vratima, sad vi¨e nije mogao da prepozna koja je od nih Magdalena, jedna je ispu¨tala zvukove nalik ¸ivotinjskim urlicima. Jo¨ trenutak, i nestali su iza vrata, a urlici su su prerasli u histerično smejanje, koje se polako odaljavalo...
Krv je polako počela da se vraća u njegove odrvenele udove, i sa te¨kom mukom, počeo je da se pomera. Trljao je rukama svoje nabrekle genitalije, koje su ga u¸asno bolele. Dao je sebi par sekundi, i polako ustao, hvatajući se za krevet.
Kroz mali starinski prozor levo od vrata dopirala je mesečeva svetlost.
Seo je na krevet, i razgledao oko sebe. Soba je bila mala, u njoj samo dva kreveta i između njih orman, na suprotnom zidu od prozora, na njemu neki okrugli predmeti. Odjednom, sa u¸asom, učinilo mu se da je prepoznao da su to male ljudske lobanje, koje su ga gledale svojim praznim očima...
Ti sanja¨, pomislio je, ovo nije ni¨ta drugo nego nekakav u¸asan san, i sad je vreme da se probudi¨. Zatvorio je oči, i naglo ih otvorio, u ¸elji da se probudi, ali prizor se nije promenio... samo je mesec iza¨ao iza nekog oblaka i u sobi je bilo jo¨ malo svetlije. Sad je video da na ormanu nisu lobanje, nego dunje, i uzdahnuo je sa olak¨anjem...
Spolja se vi¨e ni¨ta nije čulo, i odjednom je odlučio da izađe iz ove sobe, da pobegne ¨to dalje iz ovih lo¨e omalterisanih zidova, i vidi ¨ta je to iza njih.
I ne razmisljajući, poleteo je kroz vrata, u¨ao u jo¨ jednu prostoriju, ali nije imao ¸elje da je razgleda, jer je levo video jo¨ jedna otvorena vrata, koja su vodila napolje, u noć! Proleteo je i kroz njih, i preko neke dugačke terase, izleteo u neko dvori¨te.
Sad kad je bio napolju, osetio je hladnoću septembarske noći, jer je bio go i skoro sav mokar od znoja, ali se nije obazirao na to, nego je desno od sebe ugledao neki put i počeo je da trči niz njega... da se ¨to vi¨e udalji od ove kuće.
Trčao je koliko ga noge nose, put je bio zatravljen, noge su mu se zaplitale o nekakvo rastinje, i odjednom, zapeo je za ne¨to, i pao, kotrljajući se niz brdo.
Zaustavio se na leđima, trava ga je bola po goloj ko¸i. Video je čisto noćno nebo, i veliki okrugli pun mesec, koji je obasjavao livadu na kojoj je le¸ao...
Oko njega je strčala uvis skoro suva, izdjiklala livadska trava, i nji¨ući se na vetru, ne¨to mu ¨aputala...
Odjednom, učini mu se ovaj predeo poznat, i on se pridi¸e da ga razgleda.
Pravo ispred nega stajalo je ono staro, mrtvo, suvo drvo, bodući noćno nebo svojim rakljama!
Polako se okrenuo i pogledao prema vrhu brda¨ca, i bila je tamo, sakrivena iza br¨ljana, mala, stara kućica, iz njegovog sna...!
I tada se probudio.

9.
Ponovo se setio Lazarevog pisma.
Zaključao je ulazna vrata kluba, po¨to je Mile oti¨ao motorom niz ulicu, i popeo se na galeriju.
Najva¸nije dokumente dr¸ao je u drvenom sandučetu, nalik na mornarsko, samo manje. Otključao je katanac i otvorio poklopac. Među va¸nim dokumentima, raznim izvodima iz matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih, koji su pripadali njegovoj porodici, prona¨ao je po¸uteli koverat, koji mu je uručio Ilija Luković na dan Lazareve sahrane. Očevo pismo, adresirano na njega Lazarevim krupnim i čitkim rukopisom. Na kovertu je pisalo: “Uručiti mom sinu, Aleksi Lakiću, posle moje smrti.” U potpisu, Lazar Lakić.
Na trenutak, dok je prevrtao u ruci po¸uteli koverat, ophrvele su ga emocije. Ljubav i divljenje prema tom izuzetnom čoveku, njegovom ocu, koji je, suočen sa neumitnim svojim krajem, smogao snage da ne dozove sina kući, i da ga na taj način za¨titi.
Izvadio je iz koverte nekoliko ispisanih papira i počeo da čita:
“Aleksa, sine!
Sada kad bih hteo da te vidim barem na jedan dan, pre nego ¨to napustim ovaj svet, i kad nema trenutka a da ne pomislim na tebe, tamo negde u belom svetu, jedino ¨to me jo¨ sprečava da vrisnem ne bih li te dozvao, to je ovo prokletstvo koje se nad sve nas nadvilo, a za koga nikad nisam smogao snage da ti ispričam!
Evo, već pet meseci se lečim od kancera, i doktori nemaju povoljne prognoze o mom ozdravljenju. Bogu hvala, prevelik je teret koji nosim na du¨i, i jedva čekam dan kad ću otići pred boga, da mi ga skine i po¨alje me na proči¨ćenje! Jer sine moj, tvoj otac je imao u ¸ivotu samo jednu ¸elju, a to je da tebe za¨titim, i, da bih to ostvario, učinio sam jednu u¸asnu stvar, o kojoj ti ni sad neću govoriti, u sebičnoj ¸elji da me ne zamrzi¨! Ali, svemu je krivo to prokletstvo koje je bačeno na na¨u kuću Lakića jo¨ pre vi¨e generacija. Na¨a loza ostala je samo na tebi, i moja jedina ¸elja je da se na tebi i zavr¨i. Ne zato ¨to ja ne ¸elim da ime Lakića traje jo¨ generacijama, nego zato ¨to nad nasem imenu nadvija se zločin koji je počinio jedan na¨ predak, i, zbog koga, iako svi nismo krivi, ispa¨tamo već decenijama. Ni u jednoj familiji koju ja poznajem, nije bilo toliko nasilnih smrti, ubistava i samoubistava, i prirodnih smrti pod nerazja¨njenim okolnostima. To je zato ¨to smo ka¸njeni da svi ispa¨tamo dok nam se loza ne zatre.
Znam da sada, dok čitas ove redove, ne mo¸e¨ da dođe¨ sebi, i misli¨ da je sve ovo lupetanje jednog bolesnog i umirućeg čoveka! Zapitaj se samo zbog čega sam te vrlo rano odvojio od kuće, i poslao te da se ¨koluje¨ u Beogradu? Zato da bih te spasao od zla koje vreba u na¨oj kući sve mu¨ke potomke, koji mogu da produ¸e lozu.
Sada ću ti ispričati jednu priču. Tvoj pradeda, Aleksa Lakić, rodio se jo¨ u pro¨lom veku, i kao jedini mu¨ki potomak bogate kuće Arenđela Lakica bio je dr¸an kao malo vode na dlanu. Dopu¨tano mu je sve jo¨ od malih nogu. Obasut pa¸njom i obasipan poklonima izrastao je u vrlo razma¸enog i svojeglavog mladića. Imao je sve ¨to je po¸eleo. ¦ta nije bilo njegovo uzimao je na silu. Njegov otac, Arandjel, bio je cenjen i mogao je novcem da kupi sve nesta¨luke koje bi mu sin napravio i zbog kojih bi do¨ao u sukob sa zakonom. Da bi ga malo smirio, o¸enio ga je Milicom, devojkom iz bogate kuće, sa kojom je ubrzo dobio i sina Milutina, tvog pradedu, jer je mlada bila već dobro za¨la u trudnoću kad su je doveli. On je po tome bio poznat u kraju, očijukao je sa mnogo devojaka i sve ih je varao. Samo jednu stvar otac nije mogao da mu kupi. Aleksa se zaljubio u jednu lepu devojku iz siroma¨ne kuće, Lelu Simonović, ali ona ga nije htela. Jednog dana Lela je nestala, zajedno sa svojim jo¨ maloletnim bratom. Nestao je i Aleksa. Danima su ih tra¸ili ¸andarmi iz Valjeva, ali i pola sela. Deset dana kasnije, u kući se iznenada pojavio Aleksa, raskrvavljen, polulud, danima je pre toga negde lutao, čupao kosu i nanosio sebi povrede. Sumnjali su da ih je on ubio, ali od njega se nikakvo razumljivo obja¨njenje niti priznanje nije moglo dobiti, a njihova tela nikad nisu pronađena… Arandjel ga je smestio u du¨evnu bolnicu, ali se on tamo, iskoristiv¨i nepaznju bolničara, obesio krevetskim čar¨avom.
I od tada počinje propast kuće Lakića. Nekakvi duhovi i sablasti počeli su da progone skoro sve ukućane, tra¸eći osvetu, krv za krv. Stvari u kući su se same pomerale, u mraku se čuo smeh i glasovi, noćne more su progonile ukućane. Najpre su pobegle slu¸avke. Siroma¨ni čoban, koji je radio kod Aranđela, hranio i čuvao krave, i spavao noću na seniku, nekim slučajem prevrnuo je lampu u ¨tali i u po¸aru izgoreo sa kravama. Arandjel se posle toga i sam ubio, lovačkim karabinom na livadi pored kuće, prethodno je zapaliv¨i. U kući je izgorela i njegova ¸ena Radica, a Milica se jedva spasila sa Milutinom u naručju. Vratila se kod svojih roditelja sa sinom, i ovde je dugo godina bilo samo zgari¨te. Izgorela je ne samo kuća, nego svo bogatstvo Lakića, i novac i hartije od vrednosti.
Kad se vratio iz prvog rata, Milutin je na zgari¨tu sazidao ovu kuću, posle smrti majke i finansijskog bankrotstva njene porodice. Ovde se o¸enio i izrodio decu. ´iveo je te¨ko, bogatstva vi¨e nije bilo, veliki deo zemlje i ¨ume uzele su mu banke, za neke nevraćene dedine kredite. Imao je samo par krava i stado ovaca, i ¸elju da radi i izdr¸ava decu. U poslu su mu pomagali i ¸ena i deca, ona koja su pre¸ivela… Od osmoro dece, odrasla su mu samo tri sina. Na poslednjem porođaju umrla mu je i ¸ena Stojanka… Najstariji, Gavrilo, tvoj deda, o¸enio se Ilinkom, a Radovana i Jovana zatekao je novi rat neo¸enjene… Ali, duhovi su se vratili. O tome bi ti mogla posvedočiti Ilinka, da je pri sebi, ali ona vec dugo godina ¸ivi u nekom drugom svetu.
Rat je odneo i Milutina i njegove sinove, i moja dva brata i sestru, koji su poumirali jo¨ dok su bili bebe. Nemam dokaza, ali sumnjam da je i u njihovim tragičnim sudbinama uplelo svoje kand¸e ovo prokletstvo! Duhovi su se smejali nad iskopanim rakama!
Taj smeh, i te glasove i sam sam imao priliku čuti i tra¸ili su od mene da i tebe zadavim, jo¨ u kolevci. Iznenadna smrt moga brata Marka čini mi se da je malo primirila duhove, i sve je neko vreme bilo normalno. Kad si ti napunio petnaest godina, sve je počelo da se ponavlja. Zato sam te poslao u Beograd da te odvojim od toga svega.
I zato, molim te, i kunem te svojim posmrtnim krstom, Aleksa, nemoj se nikad, ni za ¸ivu glavu, vraćati u ovu kuću!
Molim ti se, sveti bo¸e, i sveti Gavrilo, za¨titniče ove kuće, iako ste oboje od nas okrenuli glave, da za¨titite bar moga sina Aleksu, od ovog pakla i ovog prokletstva. Svoje kosti predajem da njima platim svoj dug ubijenoj devojci, a svoju du¨u pokorno stavljam na bo¸ji tas da izmeri moju krivicu.
Zbogom, jedini sine moj Aleksa, oprosti svom ocu ako mo¸e¨ ¨to ti nije sagradio dobru kuću, nego ti ostavlja ovu prokletu, da je nikad vi¨e ne vidi¨!”
Dugo nije zaspao.
Razmi¨ljao je o svojoj kući u Lakićima u kojoj već petnaest godina niko ne boravi, osim duhova… Razmi¨ljao je o svojoj porodici, o tome koliko su propatili dok su bili ¸ivi. Razmi¨ljao je o svojim precima i zlom semenu koje su zasejali. O svom pra-pradedi čije ime nosi, Aleksi Lakiću, mladiću koji je okrvavio svoje ruke ne samo krvlju Lele Simonović i njenog brata, već i krvlju cele svoje loze. Čoveku koji je zapoceo ovo prokletstvo, koje se, mislio je, na njemu zavr¨ava. Ali, odkud sad Mile počinje da sanja bas tu njegovu prokletu kuću? Ne¨to se tu debelo ne uklapa…
Kad je zaspao, sanjao je svoju kuću.
Stajao je u dvori¨tu, ispred verande. Bilo je kasno leto, ali je jos bila nesnosna vrućina. Pogledao je u ulazna vrata na kući. Bila su otvorena. Iznutra se čuo plač bebe. Polako je u¨ao. U srednjoj sobi nikog nije bilo. Plač je dolazio iz desne, majčine i očeve sobe. Taman kad je hteo i tamo da uđe, iznenada, u kuću je utrčao Lazar. Brzo je pro¨ao pored njega ne primećujući ga, a zamalo su se sudarili! Utrčao je u zadnju sobu. Provirio je za njim. Video ga je kako stoji pored kolevke, ljulja je i tiho peva neku dečju pesmicu. Lazar je sad bio mlad, imao je samo oko dvadeset pet godina. Krupan, visok vi¨e od stodevedeset, ¨irokih ramena, stajao je bez majice, dok su mu mi¨ići poigravali na leđima. U kolevci je bio on, Aleksa! Prestao je plakati i sad je gugutao ocu, i pru¸ao mu ručice. Lazar se nasmejao, podigao ga je iz kolevke, i počeo da ga baca uvis. Beba se smejala i u¸ivala. A onda ju je privio na grudi i počeo da nji¨e… Lazar joj je ne¨to ¨aputao. Primakao se korak da čuje. “Neće tebe tata dati nikom… Nikom!... Neće tebe tata dati nikom... Nikom!...“ To je stalno ponavljao.
Beba mu je zaspala u naručju. Lagano je spustio u kolevku i pokrio. Onda se uspravi. Sad mu je video lice! Bilo je to lice izmučeno od brige, i nekakvog unutra¨njeg bola! Stajao je neko vreme zami¨ljen, a onda je polako iza¨ao iz kuće...
Po¨ao je za Lazarom.
Lazar je iza¨ao iz dvori¨ta i po¨ao desno, prema livadi. Polako je po¨ao za njim.
Kad ga je stigao, video je da Lazar sad kosi travu na livadi, pored kuće… Gledao je svog oca sa puta, golog do pojasa, oznojenog, kako ve¨to kosi ručnom kosom. Onda je zastao, kao da je osetio da ga neko gleda, okrenuo se i pogledao pravo u njega. Ali, iako je stajao na desetak metara, Lazar ga nije video! Ponovo je nastavio da kosi.
Laki je pogledom pre¨ao preko livade. Video je usamljeno staro drvo, koje je sad bilo celo, nije imalo prelomljenu kro¨nju. Tu je video i jednog dečaka kako sedi ispod njega, leđima naslonjen na stablo. Polako je krenuo prema njemu, preko livade, radoznalo ga posmatrajući… Bio je to jedan petnaestogodi¨nji dečak, kao ugljen crne kose koja mu se kovrd¸ala na čelu, u majici i kratkim pantalonicama. Rezbario je malim d¸epnim no¸ićem neki ¨tap. Kad mu je pri¨ao, podigao je glavu i pogledao ga. Dečak ga je, za razliku od Lazara, video! Nasmejao mu se i rekao: “Na¨i svetovi su se pome¨ali.” Sad je znao, iako nije imao ni jednu njegovu sliku, da je to njegov stric Marko. Onda je dečak ustao, i pokazao mu ¨tap. Tek sad je video da je to frulica. Bila je vrlo lepo izrezbarena. Rekao mu je: “Mora¨ da je slu¨a¨. Ako bude¨ slu¨ao, videće¨ tajne.” Značajno ga pogledao, i dodao “Nemoj da se pla¨i¨!” Laki je upitao: “¦ta ću to videti?” Dečak se nasmejao: “O, pokazaću ti velike tajne! Ali, ne mogu sada, jer mora¨ doći ovde !” Pokazao mu je na kuću. “Ja ću te čekati!” Onda je strpao frulu u zadnji d¸ep pantalonica, mahnuo mu i otrčao preko livade prema ¨umi.
Okrenuo se prema kući. Lazara nije bilo. Odjednom je bila noć i kuća se iza drveća jedva nazirala. Po¨ao je prema njoj. Bilo mu je hladno. Kako je prilazio kući, bilo mu je sve hladnije. Hladnoća mu je prodirala do kostiju i on se strese. Stao je ispred kuće. Bila je mračna i nekako, zlokobna. Noge su mu bile te¨ke tonu i nije mogao da se pomeri. Ali, znao je da mora da uđe. Ne¨to neobja¨njivo ga je vuklo unutra. Ne¨to se iznutra čulo. Nekakvo stenjanje, kao kad nekome stavi¨ ¨ake na usta da ne mo¸e da viče. Odjednom prolomi se zloban ¸enski smeh. Po¨ao je svojim nogama od tone prema ulazu. Vrata su bila otvorena. Kad je u¨ao u kuću, čuo je da nekog ima u desnoj, očevoj i majčinoj sobi. Osetio je prisustvo neke neprirodne sile, i osetio je kako mu se je¸i svaka dlaka na telu. U njemu je vri¨talo, ne ulazi, be¸i, ali video je svoju ruku kako otvara vrata.
Bila je to Ona, ¸ena u beloj haljini, duge kovrd¸ave kose. Bila je na krevetu njegove majke, glave zagnjurene ispod stomaka golog mladića koji je dopola, glavom nadole, visio sa kreveta. Kidala ga je svojim krvavim zubima i jela. U¸as mu je zaledio telo. Nije mogao da se pomakne ni da uđe, ni da pobegne. Kad ga je videla, podigla je glavu, sa lica joj je kapala krv i zasmejala se. “Uuuđi, Aleeeksa…! Probaj i ti kakav je ukus Lakića krvi!” Onda je podigla glavu prema plafonu i ponovo se sa urlikom zasmejala.
Tada je video koga je to pro¸dirala. Sa u¸asom je prepoznao da je to Mile. “Ali… on nije… on nije…!”, promucao je. Pogledala ga je: “To ti misli¨ da on nije Lakić! Ja znam da jeste!” I onda je ponovo spustila glavu među Milove noge i počela da ga kida zubima…!
Iznenada ga je spopao nekontrolisan bes. Te¸ina mu je nestala sa nogu i on poleti prema ¸eni u belom, sa ¸eljom da je zadavi, da jednom za sva vremena okonča sa njom! Dobio je nadljudsku snagu, i, skočiv¨i na krevet, zgrabi je za kosu. Otrgnu je sa Mila i on spade sa kreveta. Dok ju je grabio, ona mu se histerično smejala! Onda se otela od njega i preletela preko sobe ka vratima. Trčao je za njom kroz kuću, pa kroz dvori¨te, pa na put. Ali ona je letela, kao ve¨tica, i brzo mu je izmicala. Čuo je kako se smeje i kako mu dovikuje: “Nije jo¨ vreme, ali uskoro ćete biti moji, obojica!”
Zadnje ¨to je čuo, bio je ponovo njen smeh koji se gubio u noći…

10.
Sadr¸aj očevog pisma, koje mu je malopre uručio Ilija Luković, potpuno ga je izbacio iz koloseka.
Popu¨io je jo¨ nekoliko cigareta sedeći na očevom krevetu, dok mu je pismo stajalo u ruci. Prevrtao ga je i počinjao ponovo da čita. Onda je ustao, ubacio ga u torbu i u¨ao u srednju sobu. Hteo je da pita majku ¨ta ona o ovome svemu zna.
Baka Ilinka je spavala na otomanu. Lenka je sedela nalakćena za stolom.
Seo je naspram nje. Uhvatio je za ruke i okrenuo joj glavu prema sebi. Pogledala ga očima punim straha, ne od njega, nego od nečeg o čemu je razmi¨ljala.
“Ilija ti je rekao,” promucala je.
“¦ta mi je rekao?”, upitao je ozbiljno, nagla¨avajući svaku reč.
Spustila je glavu prema stolu. Ćutala je. Prodrmao je za ruke i pitao: “¦ta se ovde de¨ava, majko?”
“Nije sad tako stra¨no. Samo ponekad noću čujemo korake, i nekakvo smejanje. Ranije su se stvari pomerale. Nalazila sam tanjire ujutru na stolu, sa sve priborom, postavljene kao za neku gozbu, ¨ta li, iako sam bila sigurna da sam sve uveče sa stola spakovala u kredenac. I Lazar je sve to slu¨ao. Bio je kao u nekom transu jo¨ zadnjih nekoliko godina. Molila sam ga da zovemo nekog, baba-Radu, koja skida vrad¸bine, ili bar popa Nikodija da okadi kuću, ali on nije hteo ni da čuje. A kad bih pomenula da zovemo tebe, poludeo bi, samo ¨to me ne bi udario… Zakleo me da ti nikad, nikad to ne pričam, da se ne bi vratio… Ali, sad zna¨, pa je, valjda, svejedno…”
Ućutala je. Gledala je u jednu tačku mu¨eme na stolu. Rekao joj je:
“Otac mi je ostavio jedno pismo, Ilija mi ga je sad dao. Pi¨e o prokletstvu. Ko o tome jo¨ zna?”
“Zna Ilinka, valjda je zbog toga i skrenula pameću… Zna Ilija, i verovatno, Mihajlo… Zna baba-Rada, jednom sam tajno, da ne zna Lazar oti¨la u njeno selo da tra¸im pomoć. Dala mi je neke zamotuljke da sakrivam po kući, ali nije pomoglo…”
“Od kad se sve to de¨ava?”
Duboko je uzdahnula. “Oduvek,” pro¨aptala je.
“Kako se ja toga ne sećam?”
“Jednih godina bi prestalo. Kad si napunio petnaest ponovo je počelo, budio bi se i ti, ali sam ti lagala da to ¨eta Ilinka u drugoj sobi, da su joj do¨le prijateljice, da se one smeju… I Lazar bi, da te zavara, grdio Ilinku i lupao ¨akom u zid… Ubrzo te je poslao na ¨kole u Beograd.”
Srce mu odjednom preplavi neka tuga dok je gledao svoju majku, ovako sitnu, i razmi¨ljao o tome koliko je propatila u ovoj kući, dok njega nije bilo.
“Sad sam ovde, majko, biće sve dobro… Zajedno ćemo se izboriti protiv tih ¨aljivd¸ija i servirki tanjira …”
Pogledala ga je upla¨eno: “ A, ne, ti nikako ne sme¨ ostati u ovoj kući… To se de¨ava samo kad u kući ima nekih mu¨kih čeljadi! Ja i Ilinka same bićemo sigurne!”
Zgrabila ga je za ruku: “Obećaj mi da će¨ već sutra otići odavde?”
Gledao je u nju i nije znao ¨ta da ka¸e. Kako da je napusti sad kad joj je najpotrebniji. Sad kad Lazara nema?
“Obećaj mi!”, ponovila je.
“Dobro, de, sutra ćemo se sve dogovoriti,” rekao je da je umiri. “Jutra su pametnija od noći…”
Naglo je ustala od stola, okrenula se od njega i brisala suzu rukavom. “Dobro, onda,” rekla je tiho.
Vi¨e od dva dana i dve noći nespavanja učinilo je svoje. Oti¨ao je u prednju, gostinjsku sobu, i obučen legao na trosed. Nije ni palio svetlo, kroz prozor se videlo svetlo sa terase, i osvetljavalo je dovoljno sobu da ne zakači fotelju ili stočič na sredini. Le¸ao je na leđima par sekundi, poku¨avao da usredsredi misli na očevo pismo i majčinu čudnu ¸elju da ode odavde, ali umor je bio tako jak, da je skoro odmah zaspao.
Spavao je san bez snova.
Nije video kad je pola sata kasnije Lenka ugasila sva svetla i legla i sama u Lazarevu sobu. Nije je čuo kako se tiho molila niti je čuo Ilinku kad je par minuta kasnije ustala na svom otomanu i posmatrala belu priliku koja se materijalizovala u srednjoj sobi i kroz zatvorena vrata u¨la u njegovu. Nije je čuo dok ga je sa vrata dozivala jezivim ¨apatom: “Aleeeksaa…! Aleeeksaa…! Čekala sam te duugoo da se vrati¨, Aleksaaa…!

11.
Probudio se mokar iz ko¨marnog sna.
Laki je pogledao na sat. Bilo je pola četiri ujutro.
Ustao je i do¨ao do ¨anka. Otvorio je rashladnu vitrinu, na trenutak razmislio i uzeo iz nje fla¨u rakije od kru¨ke. Bila je načeta i u njoj je ostalo jo¨ oko tri četvrtine tečnosti. Potra¸io je pogledom ča¨u ali najbli¸a mu je bila ča¨a za vodu. Usuo je skoro polovinu ča¨e i potegao u cugu. Samo se malo stresao dok mu se hladna rakija slivala niz grlo. Ostavio je ča¨u u sudoperu, i polako se okrenuo sa fla¨om u ruci. Sad je video ča¨e za viski, uzeo je jednu i vratio se do ugaone garniture. Seo je i polako nasuo sebi trećinu ča¨e rakije od kru¨ke.
Uzeo je telefon sa stola i bez mnogo razmi¨ljanja okrenuo broj koji je znao napamet, ali nije ga okrenuo zadnjih petnaest godina.
Čekao je da zvoni skoro do kraja. Tek kad je već hteo da prekine vezu i zove ponovo, čuo je u slu¨alici pospan ¸enski glas, glas koga nije čuo petnaest godina, ali koga bi uvek prepoznao.
“Halo…?”
“Marija, “ rekao je tiho.
Iz slu¨alice se čulo samo ¨u¨tanje a onda uzdah prepoznavanja.
“Aleksa…!”
Ophrvale su ga emocije. Mnogo puta je ¸eleo da joj ponovo čuje glas, ali je svaki put sam sebe sprečio da je pozove. Sve ove godine odricanja od nje, znao je sad, bile su uzaludne.
“Marija,” govorio je polako, “¸elim da ti čujem glas. Ne, la¸em, ¸elim da te vidim kraj sebe. Znam, pro¨le su godine od na¨eg zadnjeg viđenja, znam, ja sam tra¸io od tebe da se udalji¨ od mene, i znam koliko je to te¨ko palo oboma…”
“Da li ti se ne¨to dogodilo?” pitala je uzbuđeno. “Jesi li dobro?”
“Dobro sam. Koliko god mogu biti dobro ovde sam, daleko od tebe, koja si mi značila sve u ¸ivotu!”
Poćutala je pa onda skoro pro¨aptala: “Da nije sad malo kasno da me opet zove¨? I ne mislim na to da je tri ujutro…”
“Zna¨ ¨ta je bilo razlog da se raziđemo. Molim te, nemoj mene kriviti zato ¨to je do toga do¨lo.”
“A da li sam kriva ja? Zna¨ li da sam godinama plakala dok mi suze nisu presu¨ile, i dok sebe nisam naterala da nastavim da ¸ivim? ¦ta sada hoće¨ od mene? ¦ta se sad promenilo, da li je to tvoje prokletstvo sada otkazano, ili je sve bila samo ¨ala?”
“Zna¨ da nije bila ¨ala. Bili smo zajedno u kući moje majke kad se sve dogodilo”.
Zaćutao je a onda tiho dodao: “Mislim da se ponovo de¨ava!”
Sa druge strane slu¨alice nije se čulo nista. Ali osećao je njeno prisustvo, i ona je ponovo počela da mu prenosi svoju snagu.
“Kako to misli¨? Ja i ti smo poslednji preostali iz na¨ih prokletih loza. A nismo se videli petnaest godina da ne bi ponovo o¸iveli sve te stare duhove! Pa, ¸ivimo razdvojeni i nikad se vi¨e nismo pribli¸ili jedno drugom bli¸e od hiljadu kilometara! Prodala sam kuću i pobegla u Pariz?! I ti sad misli¨ da to nije dovoljno?”
“Mislim da nismo poslednji. Bojim se da nam se ne¨to potkralo i da imam jo¨ nekih pobočnih srodnika. Zapravo, sumnjam ko je jedan, ali moram to da proverim. On je ovde, u Beogradu, i neko mu se pribli¸io, a to nisi ti. Ne znam ko je. Ali znam, počelo je ponovo isto da se de¨ava.”
“Aleksa,” skoro je plakala, “hoće¨ da ka¸e¨ da ni¨ta nije vredelo to ¨to smo se mi jedno drugog odrekli, i da se stara prokletinja ponovo probudila?!”
“Video sam je noćas. Naravno, u snu, i jo¨ nema dovoljno snage da obuzme nekog toliko da ubije. Ali, crpi svoju snagu iz nove krvi i neće se smiriti dok to ne dobije.”
“Aleksa,” skoro da je plakala, “za¨to nas bog ka¸njava zbog grehova na¨ih predaka? Za¨to, za¨to u¸iva u na¨em mučenju? U stvari, on i nije nikakav bog, već jedan matori pokvarenjak koji sedi gore sam i smi¨lja pakosti!”
“Nije to bog, Marija! Ne znam sta je Ona, ali sam siguran da to nije bog.”
Malo je poćutala. “¦ta ćemo da radimo, Aleksa?”, upita ga tiho.
“Moram proveriti u op¨tini u Valjevu i u crkvi u Lakićima maticne knjige da vidim da li ja imam jo¨ nekog ¸ivog srodnika iz moje loze. Mo¸da neko iz ¸enske linije… Tebe bih zamolio da uradi¨ malo istra¸ivanje u tvojoj lozi Simonovića. Zna¨ i sama da je Ona najjača kad neki pripadnici na¨ih loza dođu jedni drugima u blizinu. Tad je toliko jaka da mo¸e preko svoje krvi da obuzme nekog toliko da ubije…”
“Dobro… Uradiću to, mada ne znam odakle da počnem… Mislila sam da sam ja poslednja, ba¨ kao i ti…”
Iskapio je rakiju iz ča¨ice i nasuo sebi ponovo.
“Marija, nema¨ pojma koliko ¸elim ponovo da te vidim. Ali, tek sada, to neće biti moguće. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene. Noću bih se budio i mislio da li sada spava¨ i da li ne¨to lepo sanja¨, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam ¨irom otvorenih očiju. I pitao se gde ćes biti do kraja mog ¸ivota. Bio bih srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “
Malo je poćutao, pa nastavio:
“I zato ni ja nisam mogao biti srećan! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i sećanja… Godinama sam razmi¨ljao o tome ¨ta nam se to desilo, poku¨avao da prodrem do odgovora, ali njih nije bilo… Obmotao sam oko sebe pokrov, poku¨avao da nastavim ¸iveti dalje, ali znam sad da u tome nisam uspeo. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod ¨minke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tu¸ne oči. Ja sam bez tebe samo jo¨ jedan lovac u ¸itu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego ¨to će je sakriti zora, i kad pada ki¨a ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plače¨!”
“Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.”
Otpio je ponovo iz čase: “Marija, reci mi ne¨to lepo?”
“¦ta god po¸eli¨!”, rekla je.
“Evo, da ti pomognem. Ka¸i mi da se divi¨ mome umu, ali ne toliko koliko ¸eli¨ da oseti¨ moju ko¸u na tvom telu. Ka¸i mi da sam pesnik učlanjen u dru¨tvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke sna¸niji od bilo kojeg napisanog stiha. Kazi mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju du¨u. Ka¸i mi da me jo¨ uvek voli¨, vi¨e zbog mene nego zbog sebe, i da mi neće¨ davati samo mrve ljubavi, kao prosjaku! Ka¸i mi da će¨ mi usnama začepiti usta ako opet počnem da plačem!”
“Prestani, “ rekla je to tiho, ali neubedljivo.
”´elim da legnem pored tebe, da osetim tvoju ko¸u na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. ´elim dodir tvoje ruke, da me pomazi¨ po kosi i da mi na uho ¨apuće¨ uspavanku. ´elim da tako zaspim san bez snova, i da se nikada vi¨e ne probudim!”
Nije ni¨ta govorila. Čuo je kako tiho jeca.
A onda je prekinula vezu.
Malo je sedeo bez ikakvih misli.
Znao je ¨ta treba da uradi. Poslu¨aće Marka. Sad kad je doneo odluku, bio je miran i pribran. Morao je da se vrati tamo gde je sve započelo, i da se ponovo suoči sa svojim ponovo vaskrslim demonima iz pro¨losti.
Morao je prvo da se vrati u svoju rodnu kuću.

12.
Mile se probudio na podu kod vrata u svojoj sobi, go i drhteći od hladnoće i jeze. Bio je jo¨ mrak pa je ustao i napipao na zidu prekidač za svetlo. Pogledom je potra¸io Magdalenu. Nije je bilo ni na krevetu, ni u sobi. Potra¸io je u kupatilu. Bilo je prazno. Naslonio se na lavabo i pogledao svoj odraz u ogledalu. Njegove krupne zelene oči grozničavo su ga gledale. Tanak trag pljuvačke curio mu je sa ugla usne. Pustio je hladnu vodu i ispljuskao se po licu. Osetio je odjednom ogromnu zeđ, pa se halaplivo nagutao hladne vode iz slavine. Jo¨ se tresao razmi¨ljajući o tome ¨ta mu se to upravo dogodilo.
Ako je to bio samo jebeni san, onda je bio neverovatno stvaran, pomislio je. Celo telo ga je bolelo, čak je imao i osećaj ogrebotina od trave po leđima. Okrenuo je leđa ogledalu da vidi. Bila su crvena, ali nisu izgledala izgrebana. To je od tepiha, rekao mu je glas razuma u njemu, nema ovde nikakve jebene trave, ni u sobi, ni u zgradi, a bogami ni van zgrade, svuda je samo beton i asfalt, najbli¸a trava je dve stanice autobusom ni¸e kod parka.
Stao je pod tu¨ i pustio vodu na najjace. Voda mu je prijatno masirala telo. Svi bolovi polako su se spirali sa njega, odlazeći sa prljavom vodom u kanalizaciju. Jo¨ su ga samo prepone malo bolele na dodir. Pregledao je svoje genitalije, ali tu je sve bilo na svojem mestu. Glasno se nasmejao, setiv¨i se Magdalene. Magdalena, ljubavi, iscrpela si me totalno!
Ali, kad je ona oti¨la? Bri¨ući se velikim frotirskim pe¨kirom, pro¨etao je do ulaznih vrata stana. Bila su otključana. Sećao se da ih je zaključao kad su do¨li. Obmotao je pe¨kir oko struka, i iza¨ao u hodnik. Svetla u hodniku i na stepeni¨tu su bila popaljena. Jasno je sad, Magdalena je iza¨la noćas dok sam ja spavao i oti¨la kući, pomislio je.
Mile je oduvek bio racionalan. Nikakvi snovi, pa makar bili i ko¨marni, njemu nisu ni¨ta značili. Vratio se u sobu, upalio kablovsku i prebacio kanal na MTV. Posteljina na krevetu je bila sva zgu¸vana. Dok je zatezao čarsav, primetio je na njemu mali srebrni lančić sa priveskom. Nije bio njegov, sigurno ga je Magdalena izgubila. Pogledao je privezak. Bio je to mali pentagram. Čudan ukus ima¨ Magdalena, pomislio je. Ipak, jedan razlog vi¨e da se ponovo vide, da joj vrati lančić!
Bilo je tek četiri sata izjutra, pa je ponovo legao, skinuv¨i samo mokar pe¨kir sa sebe. Na MTV je bio neki stari pop, iz osamdesetih i devedesetih, i, uz muziku koja mu je prijala, počelo je ponovo da mu se drema. Pre nego ¨to će zaspati, pomislio je samo, konačno sam video iznutra onu staru kuću…
Probudio ga je zvuk interfona. Uporno je tandrkao već drugi put. Izvukao se iz kreveta i trljajući oči, iza¨ao u predsoblje.
Pritisnuo je dugme da se javi: “¦ta god da prodaje¨, ne kupujem! Bri¨i!”
“Ne prodajem, ja poklanjam celog sebe, sve, osim buljsona!”, smejao se Ivan.
“Za tebe sve, ljubavi,” otključao je pritiskom na dugme interfona ulazna vrata. “Popu¨i mi, majmune!” Otključao je i vrata na stanu i u¨ao u kupatilo, dok se Ivan penjao stepeni¨tem. Dok se umivao, čuo je da je Ivan u¨ao u stan.
“Draga, kod kuće sam!”, cerio se Ivan iz predsoblja.
“Skuvaj nam kafu!,” doviknuo mu je iz kupatila.
Uzeo je iz ormančića u kupatilu čiste bokserice, crvene, sa ¨irokim crnim prugama sa strane i navukao ih. Kad je u¨ao u sobu, počeo je sa prvom serijom sklekova. Čuo je Ivana u kuhinji kako lupka ¨oljama.
Par minuta kasnije pojavio se u sobi sa dve velike ¨olje za čaj pune kafe. “Isuse, zar ba¨ mora¨ da mi mlati¨ pred očima tim tvojim zgodnim crvenim dupetom?”, cerio se posmatrajući oznojanog Mila kako radi sklekove. “Hajde, naduvao si se već kao ¸abac pred parenje, evo ti kafa.”
“A? ¦ta ka¸e¨?” podigao se Mile i sad mu je pokazivao svoje uvećane mi¨iće na telu. “Mogao bi i ti, ¨treberu, ponekad da uradi¨ koju seriju sklekova.”
“Hvala, ne pu¨im!” Ivan je seo na fotelju. “Uostalom, Nata¨i se sviđa ovo moje zmijsko telo, ovakvo kakvo je.”
“Ravan si, kao daska,” ka¸e Mile sedajući preko puta Ivana. Uzeo je sa stočića cigaretu, zapalio je, i otpio gutljaj kafe. “¦ta tu ima nekom da se sviđa?”, smejao se Mile.
Ivan ga je znati¸eljno posmatrao. Onda ga upita:
“Kad bi ti neko sad ponudio da izabere¨ ¨ta će¨ da uzme¨, pamet ili mi¨iće, ¨ta bi izabrao?”
“Mi¨iće,” odmah je odgovorio Mile. “Pamet se ne vidi. Mogu i da ćutim kad sam u dru¨tvu pametnih, da se ne odam!” nasmejao se Mile.
“Znao sam da će¨ tako odabrati,” nasmejao se Ivan.
“Pa, ¨ta ima?” Mile je otpio jo¨ jedan gutljaj kafe.
Ivan se uozbiljio.
“Ima deset sati pre podne, a Laki jo¨ nije otvorio klub. Sad sam bio ispred, jo¨ uvek je zaključano.”
“Ne liči to na Lakija. Uvek otvara na vreme,” zamislio se Mile. Dohvatio je mobilni telefon sa stočića i pozvao Lakijev broj. Automat sa druge strane obavestio ga je da mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Pozvao je fiksni broj. Zvonilo je do kraja, niko nije podigao slu¨alicu.
“Čudno, na mobilni nije dostupan, u stanu se ne javlja.” Mile je ustao, obukao farmerice i majicu. “Hajdemo dole da vidimo da li su mu kola tu. Mo¸da je negde oti¨ao?”
Gara¸a je bila zaključana. Provirili su kroz rupe između dasaka od vrata, i videli da Lakijev stari, ¸uti golf kec, kabriolet, nije u gara¸i.
“Kuda je oti¨ao, a da nije poneo mobilni?” pitao se Ivan.
“Mo¸da ga je poneo, ali tamo gde je sada nema signala…” rekao je Mile.

13.
Dok je plovio svojim kabrioletom starim dvadeset godina, autoputem od Beograda prema Rumi, gde će se isključiti na put M-21 prema ¦apcu i Valjevu, pa uputiti ponovo, posle petnaest godina u rodne Lakiće, Laki se sećao vremena kad je upoznao Mariju…
… Tog leta 1995. godine, navr¨ilo se bilo dve godine od kako se trajno naselio u Beogradu, posle osmogodi¨njeg potucanja po svetu od očeve smrti. Njegova majka Lenka i baka Ilinka jo¨ su ¸ivele u Lakićima. Lenka je imala pedeset pet godina i jo¨ je bila zdrava, koliko je znao, ¨to se ne bi moglo reći za njegovu osamdesetogodi¨nju baku, koja je sad već bila skoro nepokretna. Iako ih je potpomagao finansijski i vi¨e nego ¨to im je to bilo potrebno, osećao je stalno krivicu ¨to ih nije posećivao, ili bar ¨to one ni za ¸ivu glavu nisu pristajale na njegovu ideju da se presele kod njega u Beograd. Majčina čudna ¸elja, a i ¸elja njegovog oca izrečena u neobičnom opro¨tajnom pismu, ponovo su ga oterali u izgnanstvo od rodne kuće. Kad god bi u nekom pismu, koja je često pisao majci, izrazio ¸elju da ponovo svrati, jo¨ br¸e, skoro ekspresno, dobijao bi odgovor od majke u kojem ga ona preklinje da to ne uradi.
Ali, sada, konačno se zaustavio na jednom mestu. Nije bio bogat ali je tokom godina rada u inostranstvu u¨tedio lepu sumu dolara, pa je dao sebi voljno. Kupio je mali supermarket u Beogradu 1993. godine, u vreme velike hiperinflacije u Srbiji, koja je obezvredila domaću valutu toliko, da su cene nekretnina dostigle istorijsku najni¸u vrednost. Bila je to visoka, ru¸na prostorija blizu centra grada, u prometnoj ulici kojom je prolazio i gradski saobraćaj. Veliki trgovinski lanac bio je propao, pa je politički postavljen vd direktor do¨ao na glupu ideju da preduzeće izvuče prodajom manjih delova imovine, prvenstveno manjih prodavnica i supermarketa, kako bi obezbedio likvidnost za isplatu minimalnih plata za oko dve hiljade radnika. Nije mnogo ljudi, čak ni po tim minimalnim cenama od par hiljada maraka po objektu, moglo da obezbedi sredstva za kupovinu. Srećom po Lakija, tih dana je slučajno bio u Beogradu, oko sređivanja vize, pa je u dnevnim novinama pročitao oglas o licitaciji. Odlučio se, pomalo umoran od lutanja, i pojavio se sa ponudom. Bio je jedini koji je bio zainteresovan za taj supermarket, pa ga je dobio po početnoj ceni. Zakupio je garsonjeru u blizini, i sledećih par meseci potro¨io jo¨ par hiljada dolara na uređenje lokala sa velikom galerijom, po svom ukusu. Iznenadio se koliko ga je sve to jeftino iza¨lo, standard u Srbiji tih meseci je toliko opao, da je prosečna porodica mogla ceo mesec da pre¸ivi sa nekoliko desetina maraka. Cene su bile sme¨no male, naravno, računajući kurs dolara. Vi¨e nije mogao ni da se snalazi sa vredno¨ću domaće valute, centralna banka je već svake nedelje izbacivala po jo¨ jednu novu novčanicu sa sve vi¨e nula…! Kad je sve radove zavr¨io, častio je sebe kupovinom skoro novog, tri godine starog golfa kabrioleta. Ovo mu je bio prvi auto koji je sebi kupio, do sada nije bio u prilici da sebi priu¨ti auto, jer se stalno selio…
Najpre je pomi¨ljao da otvari video klub, ali, lokal je bio prevelik za taj obim posla, a svaka trgovina bila je skoro onemogućena vrtoglavim padom dinara. 24. januara 1994. godine tada¨nji guverner Narodne banke, koga su svi od milja zvali deda Avram, uspeo je konačno da spasi domaću valutu vezujući je za nemačku marku i zamrzavajući joj kurs. Tada je osetio da je do¨lo vreme za otvaranje radnje, tako da je već krajem meseca otvorio strip klub “Flok”, koji je dobio ime po psu strip junaka ´alosne Sove. “Flok” je bio video klub ali i knji¸ara, i prodavnica najrazličitijih proizvoda. Najveći deo robe nabavljao je otkupom od građana, koji su, finansijski iscrpljeni, prodavali cele svoje kućne biblioteke knjiga, stripova, časopisa, gramofonskih ploča, kako bi do¨li do novca za hranu i komunalije. Robu je prodavao komisiono, i bio je umereno zadovoljan zaradom. Za te uslove, kada su skoro svi propadali, on je opstajao…
Kada se jednom na njegov oglas, koji je je stalno bio otvoren u oglasniku, pod imenom “Nemojte da Vam novac skuplja pra¨inu”, aluzija na to da za knjige i časopise koji ljudi poseduju na tavanima i u podrumima on daje novac, javio jedan ¸enski glas i ponudio mu na prodaju kolekciju starih časopisa i knjiga, nije tada mogao da pomisli koliko će mu taj glas značiti u ¸ivotu…
Otisao je svojim kabrioletom na datu adresu u starom delu Dorćola. Bio je početak leta, ali vrućine su već bile nesnosne, pa mu je prijala vo¸nja u otvorenom autu.
Na¨ao je uličicu koja je izlazila na Francusku ulicu. Zgrada je bila omanja, ali imala je i sopstveno malo dvori¨te. Pozvonio je.
Posle nekoliko minuta vrata mu je otvorila jedna devojka u kasnim dvadesetim, dovoljno zgodna koliko se to moglo videti od tankih radničkih pantalona podsavrnutih nogavica, i u ¨irokoj beloj majici. Odeća joj je bila sva umazana bojama, kao da je upravo krečila kuću. Imala je dugu plavu kosu vezanu u rep, i lice, ne toliko lepo, ali koga su krasile ogromne plave oči i ¨irok osmeh.
“Dobar dan, do¨ao sam u vezi časopisa, čuli smo se telefonom. Jeste li Vi Marija?”, upitao je kulturno. “Ako Vam sada nije zgodno, mo¸emo to i neki drugi put?”
“Izvolite, izvolite, Aleksa, je li tako, nemojte da se čudite mojoj odeći, ja sam, naime, slikar i ovo je moje radno odelo!” nasmejala se, jer je dobro protumačila njegov zbunjen pogled.
“A, tako…”, reče ulazeći u dvori¨te.
Dvori¨te je bilo uredno pod¨i¨ano, sa sivim kamenim pločama u zemlji umesto trotoara, i sa oazama cveća ograđenog belim kamenom. Bilo je tu i jedno veliko drvo, ispod koga je stajala ba¨tenska garnitura od pruća. U hladu je sedela i jedna stara gospođa u invalidskim kolicima i dremala.
“To je moja baka Magda,” objasnila mu je Marija. “Vreme je za njenu popodnevnu dremku i ona voli da je provede na otvorenom kad god je lepo vreme.”
“Dobar dan, gospođo,” rekao joj je Laki, ali ona ga nije čula.
“Hajdemo unutra,” pozvala ga je Marija u kuću.
Unutra je bila prijatna hladovina iza debelih zidova. Uvela ga je u veliku sobu, čija je očigledna namena bila da bude atelje. Zidovi su bili ispunjeni gotovim platnima, u jednom ćo¨ku stajao je ¨tafelaj a na sredini mali stočić sa dve fotelje.
Sa zanimanjem je počeo da razgleda platna. Bio je to nadrealizam, preovlađivale su tamne boje, uglavnom plavo-zelene, iz kojih su se probijali stilizovani ljudi samo osenčeni crnom bojom. Bio je to skoro sve isti motiv, kao da su sve slike zajedno činile jednu veliku.
“Sa ove slike prosto kulja bol,” prokomentarisao je Laki gledajući jednu sliku ¸ene koja plače otvorenih usta, dok joj je na ramenu naslonjena glava tu¸nog dečaka. Iza njih stajale su dve stilizovane spodobe bez lica, samo sa tačkama naznačenim očima. “Ne mogu da zamislim kakvo te je lo¨e osecanje navelo da naslika¨ ovu sliku. Ba¨ mi je upečatljiva!”
“Pogodio si, slika se i zove ‘Bol’. Svako od nas ima neke svoje demone koje ga teraju da se na neki način izrazi…”, odgovorila mu je Marija.
“Jesi li izlagala ova platna?”, okrenuo se prema njoj.
“Jesam. Uglavnom na grupnim izlo¸bama, član sam ULUSa, uglavnom na njihovim godi¨njim izlo¸bama… Samostalno jo¨ nisam imala izlo¸bu. Sad je to skup hobi, slabo ide prodaja, a veliki novac, koji ja nemam, treba dati samo za zakup galerije. Nije u ovoj zemlji sada vreme za slike. Da sam rođena bar u Parizu, ili negde u Evropi…”
Laki je nastavio da razgleda, dok je Marija pričala: “Ja sam akademski slikar bez stalnog zaposlenja, ¸ivim sama sa bakom izdr¸avamo se, uglavnom, od njene ne tako velike penzije. Mnogo novca tro¨im na boje i platna, srećom da smo skromne, pa nam ne treba puno za ¸ivot…”
“´eleo bih da kupim jednu tvoju sliku!” reče joj Laki okrenuv¨i se ponovo prema njoj.
Oči su joj bljesnule i ¨iroko se osmehnula: “Stvarno? Koju?”
“Evo, na primer, ovu!”, pokazao joj je sliku na kojoj jedan goli mu¨karac le¸i na boku, leđima okrenut posmatraču i u ruci dr¸i ram od manje slike. Kroz ram se providi lepa gola devojka zagonetno osmehnuta, osmehom Mona Lize. Unutračnji ram je reljefno urađen, i o¨tro odvaja dva dela slike, unutra¨nji, naslikan toplim bojama, i spolja¨nji, naslikan onim uobicajenim crno-plavo-zelenim tonovima sa ostalih slika. Izgledalo je kao da u slici ima jo¨ jedna slika…
“Pa, mo¸e, slika je trista maraka, ako ti to nije mnogo…?”, zastala je, upitno ga pogledav¨i, pomalo upla¨eno isčekujući odgovor.
“Nije,” osmehnuo se Laki, “u stvari, u ovom slučaju ja pljačkam tebe, jer verujem da će ova slika puno vi¨e vredeti kad se proslavi¨!”
Odu¨evljeno je skočila i pljesnula rukama, kao dete kad joj neko kupi sladoled. A onda se brzo pribrala, pa reče:
“Pa ja ti nisam ponudila ni kafu?! Mo¸e kafa i hladna limunada?”
“Mo¸e,” reče.
Okrenula se da izađe, ali se brzo ne¨to dosetila, pa se ponovo okrete njemu: “E, da, ako jo¨ hoce¨ te časopise, spakovani su tu u ćosku pored zida, samo mi smetaju, već sam htela da ih prodam kao stari papir, kad sam videla oglas. Vidi ¨ta ti odgovara, to ti je gratis…”
Okrenuo se prema ćosku koji mu je pokazala. Časopisi su bili spakovani u pakete, uvezani kanapom. Bilo je tu Politikinih zabavnika, Duge, Galaksije, Misterije, Kekeca i Dečjih novina. To ga je zanimalo. Bilo je tu i nekoliko paketa dnevne ¨tampe. To ga nije zanimalo. Uz sve to i pedesetak knjiga, uglavnom lektira za ni¸e razrede. I to je odvojio. Sve u svemu, brzo je procenio, najvi¨e ¨to mo¸e za ovo sve platiti je pedesetak maraka. Toliko bi platio i drugima. Većina toga neće se nikad prodati, kad bi prodao dvadeset posto, izvukao bi svoj novac. Ali, ni sam ne znajući za¨to, valjda zato ¨to mu se ova devojka svidela, odlučio je da joj za sve plati veću cenu. Gratis nije dolazilo u obzir!
Vratila se posle par minuta i sa vrata mu reče:
“Nisam mogla da izdr¸im, morala sam da probudim baku i da joj ka¸em za prodatu sliku. Ona bi htela da te upozna, kafa i limunada su u ba¨tici. Ako bi hteo…?”
“Naravno,” rekao je, a zatim dodao: “Izabrao sam časopise i knjige koje me zanimaju. Ne dolazi u obzir da mi ih poklanja¨. Mogu da ti ih platim sto maraka… Sa slikom, ukupno četristo…” Pru¸io joj je novac.
Zastala je. Brzo se premi¨ljala, ali novac joj je bio potreban. Nasmejala se i strpala ga u prednji d¸ep na grudima od radnih pantalona. “Ali, pod jednim uslovom… Pozivam te na otvaranje moje grupne izlo¸be u gradskoj kući sledeće subote? Biće koktel i besplatni sendviči, sve finansira grad,” brzo je dodala.
“Mo¸e, mislim da ba¨ te subote nemam ni¨ta zakazano,” nasmejao se.
Gospođa Magda Ranitijević bila je stara predratna dama, udata za jednog in¸injera i bogatog kućevlasnika. Posle rata svu imovinu vlast mu je konfiskovala, osim ove kuće. Umro je pedesetih. Magda je bila doktor u gradskoj bolnici, oti¨la je u penziju pre dvadesetak godina. Bila je vrlo pametna i prijatna ¸ena, ali ga je gledala nekako procenjivački, činilo mu se, od kako joj se predstavio. Kad je ispričala svoju tu¸nu biografiju, detaljno je ispitala njega ko je, ¨ta je, čime se bavi, i to na prefinjen način, da mu to uop¨te nije bilo neprijatno. Svo vreme Marija je upadala u razgovor sa ponekom pametnom primedbom, ponekad duhovitom, naročito kad je gospođa Magda pre¨la na temu o unukinom detinjstvu i ¨kolovanju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Lagano su pre¨li i na ozbiljnije teme, vezane za pad svih dru¨tvenih vrednosti i morala, sve veću neobrazovanost dana¨nje omladine, i tu se Laki na¨ao kao riba u vodi, započevsi jedno od svojih omiljenih predavanja…
“Na¨u omladinu danas ne uči ¨kola, jer je obrazovni sistem takav da ne doprinosi ¸elji za obrazovanjem. Prvo, nastavnici su danas prosečni, nema vi¨e onih gromada od profesora, koji svojim ogromnim znanjem i iskustvom inspiri¨u decu da budu gladni znanja, znanja kao takvog, a ne da se samo provlače kroz razrede da bi se dobila nekakva diploma, koja, usput budi rečeno, vi¨e ni¨ta ni ne znači… Drugo, danas je znanje roba koja se malo vrednuje, u poplavi kriminala i drugih lakih načina sticanja materijalnih dobara. Pa, ova deca ne mogu ni na prste jedne ruke nabrojati dana¨nje naučnike, filozofe, knji¸evnike, ali zato znaju sve ¸estoke momke sa ovih ulica, vođe paravojnih formacija i lo¨e političare koji su ovom narodu doneli samo bedu… Pa onda, mediji, koji vrve od va¨arske zabave i samozvanih proročica, koje podvaljuju ¨pekulacije umesto istina… Danas deca stiču znanje na ulici, u kafićima, čitaju ¸utu ¨tampu i gledaju ru¸ičastu televiziju… Događa se to, draga gospođo, da znanje danas negde iscuri usput dok dođe do njih… Ono malo ¨to do njih dokaplje uglavnom je pseudoznanje koje vrvi od izmi¨jotina, zbrke i jeftine imitacije…”
Marija ga je gledala ¨irom otvorenih očiju, klimajući potvrdno glavom i upijajući svaku njegovu reč. I on je nastavljao u istom nadahnutom tonu, sve dok stara gospođa, već umorna od priče, nije se izvinila i zamolila Mariju da je odgura do kuće. Pre nego ¨to je po¨la, primakla je kolica Lakiju, nagnula se prema njemu, uhvatila ga za mi¨icu, i, gledajući ga ravno u oči, rekla: “Dragi mladiću, navratite nam ponovo, drago mi je slu¨ati Vas, nas dve ionako nemamo neko veliko dru¨tvo, a naročito ne takvo da se mo¸e reći da je uglađeno i načitano. Sad, ja Vas pozdravljam, i ostavljam sa mojom unukom da Vam pravi dru¨tvo, a stara dama bi morala da se malo poče¨lja i osve¸i, pre nego pogleda na drugom kanalu snimak koncerta Dragana Stojnića!” I na to mu je namignula!
Marija se brzo vratila, dok je on pogledao na sat. Pro¨lo je vi¨e od sata u prijatnom razgovoru, ali, video je, sad je već morao da ¸uri da bi stigao na neku drugu adresu.
“Molim Vas da izvinete mojoj baki, ako Vas je malo udavila njenom radoznalo¨ću…”, započe Marija.
“Nikako, nema razloga, bilo mi je vrlo prijatno u Va¨em dru¨tvu,” prekinuo je Laki njeno izvinjenje. “Ali, meni je veoma ¸ao, već kasnim na jedan drugi poziv, i moraću da se odjavim,” nasmejao se ustajući.
Pomogla mu je da ponese sliku i pakete do auta.
“Nemojte zaboraviti da mi po¨aljete poziv za izlo¸bu,” reče pozdravljajući se.
“A, to nikako neću zaboraviti!”
I nije zaboravila…

14.
Kad je si¨ao sa Valjevskog puta koji je vodio prema Loznici, na lokalni put prema Lakićima, bilo je već pro¨lo osam sati izjutra.
Par kilometara od glavnog puta izgubio je i signal na mobilnom telefonu. Ovde nije bilo predajnika, a okolna brda su zaklanjala signal koji je dolazio iz Draginjca. Ni¨ta se ovde nije promenilo u zadnjih trideset godina, čak je i asfaltni put i¨ao samo par kilometara, do crkve, a onda se naglo prekidao, kao da iza, tamo u Lakićima, vi¨e niko i ne ¸ivi… Pomislio je, nije samo on napustio ovaj kraj, napustila ga je i dr¸ava, i lokalna samouprava, ostavili su ga na upravu samo njegovim duhovima i ponekom, čudom pre¸ivelom njegovom ¸itelju…
Pitao se da li je stari paroh Nikodije Stefanović jo¨ uvek ¸iv. Sumnjao je u to, bio je star i tada kada ga je zadnji put video pre mnogo godina, na očevoj sahrani. Odustao je da sada svrati do crkve, hteo je prvo da vidi svoju prokletu kuću…
Provezao se autom kroz ¨umu i iza¨ao na livadu koja je vodila na brdo. Put je bio ravan, ali zatravljen. Malo ko je sada ovuda prolazio. Sa leve strane ćutke ga je dočekalo staro drvo. Kuća se skoro vi¨e nije videla od divljeg rastinja i br¨ljana. Parkirao se ispred kapije.
Kad je iza¨ao iz auta, video je da se do kuće skoro ne moze stići od izraslog korova i ¸bunja. Trula drvena ograda ograđivala je godinama ljudskom nogom nega¸enu teritoriju. Poku¨ao je da otvori kapiju. Bila je urasla u ¸bunje i nije mogla da se pomeri. Povukao je sna¸nije i trula letva mu je pukla u rukama . Nije mislio da će biti ovako, inače bi bar poneo neku sekiru. Ali sad ¨ta je, tu je… Rukama je polomio jo¨ nekoliko letava i provukao se unutra…
Odjednom ga je je obuzela nekakva tupost, maglilo mu se pred očima. I ti¨ina… Nije čuo ni pticu. ¦iblje ga je grebalo, ali nije hteo da odustane. Sa mukom se provlačio, video je da je raskrvavio podlakticu, ali je i¨ao napred. Odjednom, pred njim se pojavila veranda. Popeo se preko dva stepenika i pred njim se ukazao slobodan prostor. Samo je divlji br¨ljan zauzeo ceo dugački pravougaonik zida ispred njega. Nije video ni ulazna vrata, preko svega je obrastao br¨ljan. Tu je zastao.
¦ta ja ovde radim, pomislio je. Neću ovde naći nikakve odgovore. Bolje ostaviti ovu kuću njenim duhovima… Ali, stajao je kao hipnotisan pred ulazom…
A onda, iznenada, začuo je glasove. Najpre tihe, poput ¸ubora vode, a onda sve glasnije! I to ne jedan, bezbroj glasova sve jače je ¨aputalo tamo, unutra, iza br¨ljana! Ni¨ta nije mogao da razume, ničiji glas nije mogao da prepozna. Ali, kao hipnotisan, slu¨ao je te ¨apate koji su ga prizivali da provali unutra! To vi¨e nije bila njegova slobodna volja, ali nije bilo ni tog straha koji bi mogao da ga zaustavi! Glasovi su ga zvali! Nudili su mu odgovore! Sada će se sve razjasniti! Sada će se sve zavr¨iti! Ispru¸io je ruke da pokida br¨ljan srastao sa vratima. Nisu ga bolele izgrebane ruke. Pokidao je br¨ljan ispod koga su se ukazala vrata! Čitav kre¨endo glasova sada ga je zvao da učini i taj poslednji napor, da provali unutra! Sada je znao da će ih sve videti! I bio je spreman da vidi bilo koga unutra, Aleksu Lakića, poludelog zbog zločina koji je učinio, njegovog oca Aranđela sa karabinom, Milutina i Gavrila sa bradama u četničkim uniformama, zadavljenu decu u kolevkama, od raka pojedenog Lazara, ili Lenku i Ilinku u samrtnom ropcu, pa čak, da, bio je spreman da vidi i nju, Belu prikazu, kako ih sve pro¸dire! Samo na jedno nije bio spreman, samo jedna stvar bi mogla da ga u¸asne, a samo na to nije ni pomislio! I dok su vrata pod njegovim te¸inom iz trećeg puta popustila, i kad je kroz njih propao unutra, upravo to se i dogodilo!
U¸asnulo ga je to ¨to unutra nije bilo nikog! I glasovi su svi odjednom zamukli…!
Dnevna svetlost prvi put posle niza godina obasjala je unutra¨njost kuće. Sve je bilo isto, koliko se sećao, kao pre petnaest godina, kad je zadnji put ovde boravio. Sve, osim pra¨ine i paučine, koja je premre¸ila sve zidove. Otvorio je i leva i desna vrata. I sobe su bile iste. Vratio se u srednju sobu, podigao prevrnutu stolicu, krpom koju je na¨ao u kredencu obrisao malo pra¨inu sa nje i pra¨inu sa stola. Odjednom se nečega setio. Ponovo je otvorio kredenac, i zaista, bio je tu, satljik sa čepom od plute, dopola pun rakije… Nasmejao se, uzeo ga je, i jednu ča¨icu koja je stajala pored njega, i stavio na sto. Seo je za sto, otvorio satljik i nasuo rakiju u ča¨icu. Prineo je nosu, malo pomirisao, i sručio u grlo. Bila je dobra, bolja nego ¨to je se sećao!
¦ta je on uop¨te i očekivao da će zateci ovde? Odgovore? Re¨enja? Pomoć? Nije sad bio u ni¨ta siguran. Otpio je jo¨ jedan gutljaj rakije…
Sad, u ti¨ini koja ga je okru¸ila, nije vi¨e bio siguran ni da je malopre čuo ¨apat i glasove… Sve se to moglo pripisati prevelikom uzbuđenju ¨to se na¨ao ovde posle toliko godina… Sručio je jos jednu ča¨icu rakije u grlo. Slatko-ljuta tečnost razlila je toplinu po njegovom telu i on se potpuno opustio.
Razmi¨ljao je o svojoj majci. Pred očima je video njeno sitno, tu¸no lice, i mogao je samo da zamisli sve one tu¸ne godine koje je provela ovde, odr¸avajući kuću njenim sitnim, o¨trim pokretima, i dvoreći bolesnu i nepokretnu Ilinku… I kako je svaki dan mislila na njega, tamo negde, u belom svetu, kako bi to ona rekla. Kako razgovara sa njim čitajuci tek pristigla pisma, i pi¨ući njena, evo, ba¨ za ovim istim stolom! Znao je da su joj ti trenuci bili najva¸niji u njenom ¸ivotu, trenuci kad joj je izbegli sin bio najbli¸i… Osetio je da je u ovome bio u pravu, jer mu se celo telo preplavilo tugom, velikom i veličanstvenom, u ovoj ti¨ini koju je upotpunjavao samo tu¸an zvuk frule negde iz daljine…
I dugo je jo¨ sedeo i slu¨ao tu¸nu melodiju u svojoj glavi. Odjednom se prenuo, naćulio u¨i… Ne, ta melodija ipak nije bila u njegovoj glavi, dolazila je spolja, izvan kuće. Ustao je i krenuo za zvukom. Brzo se probio kroz ¨iprazje u dvori¨tu i iza¨ao na put. Zvuk je dolazio desno, sa livade. Po¨ao je za njim i¨čekujuci da vidi ko je to ¨to tako lepo i tu¸no svira. Bilo je nekog tamo, preko livade, kod prelomljenog drveta. Polako se pribli¸avao zanesen melodijom. Sad je video. Bio je to onaj isti dečak iz njegovog sna, sedeo je na istom mestu i svirao na fruli… Bio je to Marko.
Kad mu je pri¨ao, Marko ga je pogledao i rekao: “Čekao sam te.” Pored njega je le¸ala jedna debela knjiga, korica iskrzanih i po¸utelih od starosti. Upitao ga je: “¦ta to čita¨?”. Nasmejao se: “Ja nista! Vidi¨, moja knjiga je prazna…” Marko je uzeo knjigu u ruke, otvorio je i počeo da je lista. Sve stranice su bile prazne. “Ali, tvoja knjiga je ispisana. Nju moras ti da pročitas! To je jedna va¸na stvar.” Ustao je, a zatim dodao: “A sada ću da ti poka¸em drugu va¸nu stvar!”
Onda ga je pokretom ruke pozvao da ga sledi. Okrenuo se i brzo krenuo preko livade, niz brdo, udaljavajući se i od kuće i od puta. U¨ao je u ¨umu trista metara ni¸e od puta. Po¨ao je niz jedan puteljak između stabala, dole, prema potoku. Laki je znao za taj potok u ¨umi, igrao se sa Kamenim kod njega kad su bili deca. Nije imao ime, zvao se prosto – potok.
Stigav¨i do potoka, dečak se brzo sagnuo i isčeprkao na obali nesto malo, ne¨to ¨to se presijavalo na suncu. Ispru¸io je ruku i pokazao mu to ¨to je na¨ao. Sad je video da je to mali srebrni lančić, sa priveskom u obliku pentagrama. Privezak se ljuljao u dečakovoj ruci. Onda je dečak ozbiljno klimnuo glavom i rekao: “Pronađi lančić. On će ti reći ko je Ona ! A sad sačekaj ovde. Uskoro će neko da dodje.” Strpao je lančić u d¸ep, okrenuo se i potrčao u ¨umu.
“Čekaj, Marko,” doviknuo ga je.
Dečak je zastao, jo¨ jednom se okrenuo prema njemu i rekao: “Ja se ne zovem Marko.” I, nestao je u ¨umi…
Laki je stajao neko vreme zami¨ljen. Ko je onda ovaj dečak, ako nije Marko, pitao se. On mu, u svakom slučaju, poma¸e. Pro¨li put mu je pokazao frulu. Zvuk frule ga je ponovo prizvao do njega. Sada mu je pokazao knjigu i lančić. To su novi tragovi u njegovoj potrazi. Ali ¨ta to znači? Ovakav lančić kod nikog nije video. Treba da prati trag lančića, do nove karike u odgonetanju ove zagonetke. I knjiga? Mnogo novih pitanja bez odgovora… Rekao mu je da čeka ovde. Dobro, čekaće…
Okrenuo se prema stazi.
Na stazi ispred njega, na desetak koračaja, stajao je Lazar! U ruci je dr¸ao lovačku pu¨ku dvocevku i punio je patronama. Ali, Lazar, jer to jeste bio on, imao je ponovo dvadeset pet godina! Da, bio je ponovo mlad. Okačio je pu¨ku na rame i krenuo prema njemu.
Kad je vec do¨ao na korak od njega, Laki je zaključio da ga Lazar opet uop¨te ne vidi! I¨ao je ¸ustro, pravo na njega, i gledao kroz njega, prema potoku! Laki je zakoračio korak u stranu, da se ne sudare.
Lazar je pri¨ao potoku, skinuo pu¨ku sa ramena, kleknuo i ostavio je pored sebe. Onda je zahvatio sa obe ¨ake vode, i ispljuskao se po licu. Ostao je da kleči i gleda u vodu.
Laki ga je samo gledao. Lazar je duboko disao, i izgledao je zabrinut. Klečao je tako dugo pored vode, ne pomerajući se.
Laki je vec hteo da se okrene i vrati u kuću, kada se Lazar, verovatno čuv¨i ne¨to, odjednom okrenuo i pogledao pravo u njega. Imao je izmučen izraz na licu, izgledao je kao da se oko nečega lomi. Laki je pomislio da ga je Lazar konačno primetio, ali, onda je video da on gleda, nekako, kroz njega! U ne¨to, iza njega ¨to se nalazilo na stazi!
Odjednom, Lazar je brzo ustao, dohvatio pu¨ku i potrčao stazom. Laki vi¨e nije imao vremena da se skloni, i Lazar mu se primakao na korak, licem u lice, i… Pro¨ao kroz njega!
Bio je to jeziv i neopisiv osećaj, u tom jednom deliću sekunde, kad su se njihova tela nalazila u istom prostoru! Laki je, u tom trenutku, mogao da oseti i očevu svest, njegove misli, njegov očaj, ali i odlučnost!
I na trenutak, to ga je zaprepastilo!
Lazar je i¨ao da ubije Marka!
Tu njegovu misao on je osetio!
Stajao je paralizovan nekoliko trenutaka.
Zatvorio je oči, naterao sebe da broji do pet, a onda se okrenuo i po¨ao za Lazarom.
Sad je video da se vreme promenilo. Bilo je hladno, i u ¨umi je padao mrak. Po¸urio je uzbrdo stazom, saplićući se.
Sustigao ga je na desetak koraka od izlaska iz ¨ume. Lazar je stajao pored staze, iza drveta, i dr¸ao pu¨ku ispred lica, cevi naslonjene na granu. Nije se pomerao, čekao je kao lovac na čeki!
Laki je pogledao u pravcu u kome je Lazar ni¨anio. Na stazi, na samom ulasku u ¨umu, stajao je jedan dečak, visok, ali mr¨av, jednom rukom se naslonio na drvo, a drugu je stavio na grudi, i ¨iroko otvorenih usta, poku¨avao da uzme vazduh, brzim kratkim, plitkim udisajima!
Marko je imao astmu, setio se Laki.
Onda je Marko počeo da tra¸i ne¨to po d¸epovima, i dalje poku¨avajući da di¨e. Nije to na¨ao.
Njegova pumpica, pomislio je Laki.
Marko se polako ru¨io na blatnjavu stazu. Jednom rukom i dalje se dr¸ao za drvo, grebao noktima, poku¨avajući da se uspravi.
Moram mu pomoći, pomislio je Laki.
Potrčao je prema Marku, i, stigav¨i, poku¨ao je da ga uhvati i podigne.
Desna ruka mu je bez otpora pro¨la kroz Markovo telo, a leva, kojom je hteo da ga uhvatu za ruku oslonjenu na stablo, pro¨la je i kroz drvo, i on se smrzao od straha!
Marko je bio stvaran, ali on, Laki, bio je duh!
Okrenuo se prema Lazaru i povikao: “Pomozi mu! O, za ime boga, pomozi mu!”
Lazar je nepomično stajao u mraku. Sad je spustio pu¨ku. Nije pucao, ali nije se ni pomerao.
Laki je zavri¨tao: “To je ta tvoja tajna! To je ono ¨to nisi hteo da napi¨e¨ u pismu!” Onda je, posrćući, po¨ao prema njemu.
Tada je video. Iako je bio mrak, video je Lazarevo lice, iskrivljeno u očaju.
Lazar je plakao!
Ali, video je jo¨ ne¨to!
Lazar je odlo¸io pu¨ku, ali je u ruci dr¸ao Markovu pumpicu….
A onda ga je čuo kako ¨apuće. Samo sedam reči ponavljao je u nedogled. Tupo, mehanički… Laki se stresao od iznenadne jeze, kad je, konačno, shvatio smisao tih reči!
Lazar je ¨aptao: “Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu …!
Učinilo mu se da se, iz daljine, negde iz ¨ume, čuo histeričan ¸enski smeh… Ali, mo¸da se to samo vetar igrao njegovim nervima! …
… Trenutak kasnije, kad se probudio sa naslonjenom glavom na svojim rukama na stolu, pored dopola ispijenog satljika i ča¨ice sa rakijom, u svojoj rodnoj kući, i Laki je plakao…

15.
Tako je upoznao Mariju Ranitijević.
Sledećih nedelja nastavili su da se viđaju, najpre na njenoj grupnoj izlo¸bi u Gradskoj kući. Poslala mu je pozivnicu nekoliko dana ranije, a na dan izlo¸be telefonom proverila da li će doći.
Nekako se u isto vreme dogodilo da je tih dana počeo skoro svaku noć da sanja svoju rodnu kuću. Nije tome pripisivao neki veliki značaj, osim neke čeznje da se ponovo vrati da je vidi…
Na izlobi je blistala! U tesnoj letnjoj haljini pastelnih boja, do kolena, kose vezane u punđu, iz koje je samo jedan čuperak padao sa strane do dna lica, blago na¨minkana, smejala se skoro svo vreme Lakijevim ¨alama, pokazujuci zube bele i ravne kao na reklami za zubnu pastu. Dr¸ala ga je blago ispod ruke dok su ¨etali i posmatrali izlo¸ene slike. Laki ih je, naravno, sve komentarisao na njegov, ironično duhovit način. Usput ga je par puta upoznala sa nekim njenim poznanicima slikarima.
Ona je izlo¸ila dve slike. Odlučila se za ‘Bol’, sliku koju je on pohvalio, i jo¨ jednu, veliku sliku na kojoj je na liniji zlatnog preseka stajala grupa njenih plavičastih spodoba, amorfnih likova, naznačenih samo potezima četkice crnom bojom. Nebo je bilo tamno-petrol, a čistina ispred njih, tek, naznatno svetlija… Laki nije bio neki poznavalac savremene umetnosti, a i kako bi komentarisao većinu izlo¸enih apstraktnih slika, zbrku tehnika, boja, tema, jednom rečju brljotina! Marijine slike su njemu, mada je on bio pomalo pristrasan, bile ubedljivo najbolje…
Koktel su poslu¸ili u belim plastičnim ča¨ama, uglavnom sokove, mada je Laki naleteo i na male plastične ča¨e za kafu sa vinjakom, i odmah presuo dve u svoju ča¨u sa kolom. Sendviči su bili mali trouglasto isečeni hlebovi sa parčetom sira i ¨nitom čajne kobasice, veličine jednog zalogaja. Laki je pojeo količinu koju su organizatori predvideli za, najmanje, dvanaest ljudi! Mariji je i to bilo sme¨no.
Posle izlo¸be odveo je na ‘Bermudski trougao’. Bio je to trougao kafana ‘¦umatovac’- ‘Lipa’- ‘Grgeč’, između Radio Beograda i PGP-a. Tu su se skupljali novinari, knji¸evnici, javni radnici, uglavnom, kulturna elita Beograda. Trougao te tri kafane nazvan je ‘Bermudski trougao’, jer onaj ko tu zaiđe, ‘izgubi’ se po ceo dan, i nema ga na poslu.
U¨li su u ‘¦umatovac’. Laki je tu ranije upoznao nekoliko knji¸evnika i novinara, Momu Kapora, Bogdana Tirnanića, i jo¨ neke, javnosti manje poznate, ali u ovim krugovima dokazane boeme…
Pozdravio je nekoliko prijatelja koji su tu sedeli, ali je sa Marijom seo odvojeno, za poseban sto.
Razgovarali su o utiscima sa izlo¸be, pa su polako pre¨li na ličnije teme, o sebi… Laki je Mariji ispričao skoro sve o sebi, ¨to nije stigao prvi put, u njenoj ba¨tici, kad su sedeli sa gospođom Magdom, njenom bakom. Kad je ona počela svoju priču, upitao je za njene roditelje.
“Oca, nemam, nisam ga nikad ni imala, majka nikad nije rekla sa kim me je začela… A majka….,” tu je Marija malo zastala, “u stvari, nemam ni majku, ne znam ¨ta se sa njom desilo, bila je bolesna, lečila se u bolnici na psihijatriji, a onda je nekud pobegla, i nikad je nismo na¨li… odgajila me baka, skoro od mog ranog detinjstva…”
“´ao mi je,” rekao je Laki “nisam trebao ni spominjati…”
“Ne, u redu je, ¸elim da zna¨ sve o meni odmah, da ne bude tema koje bih pred tobom izbegavala.” Gledala ga je oči, pomalo tu¸nim, ali prekrasnim očima, i on shvati koliko mu se svidela!
Nastavili su da se viđaju tokom leta, i lagano, to je pre¨lo u ozbiljnu vezu. Ljubav ga je, osećao je, o¨inula sa million volti, a i ona je isto prema njemu osećala…
Jedino, a ¨to je malo bacalo senku na njihovu vezu, primetio da je gospođa Magda počela da ga gleda nekako podozrivo, svaki put kad bi svratio. Mislio je, da je to zbog brige za Mariju, pa je poku¨avao da je pridobije ljubazno¨ću.
Jednom prilikom, sedeli su ponovo u ba¨tici, u divno avgustovsko popodne, Laki i Marija su pričali o jednoj knjizi; bio je to ‘Idiot’ od Dostojevskog, Marija ga je upravo pročitala. Gospođa Magda je dremala, blago se ljuljkajući u stolici. Laki je upravo iznosio svoje mi¨ljenje o knezu Mi¨kinom, o njegovoj preteranoj naivnosti i dobroti, zbog čega su ga svi, imajući u vidu sopstvenu pokvarenost, smatrali idiotom; i taman se upustio u analizu tananih dru¨tvenih odnosa u Rusiji devetnaestog veka, kad ga je Magda iznenada prekinula, kao s neba, upitav¨i ga: “A, ka¸e¨, slabo posećuje¨ majku u Lakićima?” Laki joj je ranije već bio ispričao odakle je, i da se retko viđa sa majkom.
Malo se lecnuo, ali je odgovorio iskreno: “Pi¨em joj pisma, ¨aljem joj novac, ali nisam bio tamo od očeve sahrane…”
Nastupila je neprijatna ti¨ina. Laki je čekao da Magda jo¨ ne¨to upita, ali ona je ponovo zatvorila oči i nastavila da se ljulja.
Laki se ponovo okrenuo Mariji. Ona se nemo čudila ¨ireci ruke i podi¸ući ramena, osećala se neprijatno zbog bakine upadice. I Laki je slegnuo ramenima, blago joj se nasme¨iv¨i, i upravo je hteo da nastavi priču tamo gde je zastao, kad Magda ponovo progovori, i ne otvarajući oči.
“Bezdu¨no je staru majku ne posećivati, takva su dana¨nja deca, nezahvalna!”
“Ali, bako…,” poku¨ala je da se ume¨a Marija.
“Ćuti,” presekla ju je Magda. “Ni ti nisi bolja!”
I nastavila je da drema.
Lakiju je bilo neprijatno, i to ne zbog sebe. Svoju situaciju nije ¸eleo da obja¨njava, to, da mu je majka tra¸ila da ne dolazi. Bilo mu je ¸ao Marije, koja svoje najbolje godine provodi uz nepokretnu baku, ali je oćutao. Hteo je da brani Mariju, ali, pomislio je, Magda to mo¸da vi¨e misli na sopstvenu ćerku, koja je negde oti¨la jo¨ pre mnogo godina, i nikad se vi¨e nije javila.
Ali, prijatan razgovor se prekinuo. Laki je video da se Marija uzrujala, jo¨ malo su ne¨to nategnuto pričali, i ubrzo je oti¨ao.
Zato su to nadoknadili dva dana kasnije, vodeći ljubav kod Lakija na galeriji. Uostalom, pomislio je tada Laki mrseći Marijinu kosu, dok je le¸ala gola pored njega, va¸no je da se nas dvoje razumemo, a Magda je tu samo kao nekakav ne¸eljen prtljag. Ipak, ubedio je sebe, moraću sa matorom da i dalje budem ljubazan. Ali, načas je pomislio na kneza Mi¨kina, i učinilo mu se da je i sam mo¸da isto tako naivan.
Krajem leta, kad je po ko zna koji put svratio kod Marije, pomislio je da bi mogao mo¸da da odobrovolji Magdu učiniv¨i joj jednu uslugu. Naime, gospođa Magda je pričala kako ima ¸elju da poseti neke njene prijatelje u unutra¨njosti, ali zbog njene bolesti, nije u stanju da putuje autobusom. Laki se ponudio da je on odveze i vrati svojim autom zajedno sa Marijom, i gospođa Magda je prihvatila…
Dogovorili su se da pođu jedan vikend, krajem septembra… Pokazalo se, da mu je to bila vrla tragična odluka.
16 .
Dok je parkirao auto na prilaznom putu prema crkvi u Lakićima, njegov mobilni telefon je dobio signal, i u istom trenutku stigla mu je poruka o propu¨tenom pozivu dok je bio nedostupan. Bio je to poziv od Mila. Pozvao ga je.
“Pa, gde si ti, čovece?”, pitao ga je Mile.
“Nisam u gradu. Vratiću se, verovatno, večeras. Moram sa tobom da razgovaram o nečem va¸nom. Pozvaću te kad stignem, makar bilo i kasno. Molim te, budi budan…”
“Pa, zna¨ mene, ja ne le¸em pre dva ujutro… O čemu hoće¨ da razgovaramo?”
“Dugačka je to priča. Ali, da te zainteresujem, reći ću ti samo da sam prona¨ao kuću koju stalno sanja¨…”, zagonetno mu odgovori Laki.
“…Dobro. Čekaću te. Ako nisam u stanu, biću u klubu u kojem radim,” reče Mile.
“Radi¨ li i večeras?”
“Ne, samo ubijam vreme. Dru¨tvo, ribe, zna¨ već…!”
“Dobro, Mishelin, vidimo se. Moram sad jo¨ ne¨to da uradim. Čuvaj se…!” Laki prekide vezu.
Jer, nije hteo telefonom Milu ni¨ta da priča o svojim sumnjama da je i on, na neki način, uključen u porodično prokletstvo Lakića. To je bila toliko neverovatna priča, i ¸eleo je, prvo, da nađe neki dokaz, i drugo, da ga gleda u oči dok mu bude pričao, kako bi Mile shvatio ozbiljnost situacije. Sećao se kako ni on sam, sve do 1995. godine, iako je već imao očevo pismo, i čuo majčina upozorenja, nije ozbiljno shvatio celu priču. Ta njegova gre¨ka, pokazalo se, bila je fatalna za njegovu majku i baku, kada se, uprkos majčinim upozorenjima, ponovo vratio, zajedno sa Marijom, u svoju rodnu kuću, pre petnaest godina…
Parohijska crkva u Lakićima bila je stara građevina, sagrađena pre skoro vek i po, u osnovi u obliku krsta, fasade već olju¨tene zubom vremena. Pored crkve bila je isto toliko stara kuća, u kojoj je ¸iveo paroh sa porodicom.
Nije bilo zvona, pa je pokucao na vrata kuće.
Nekoliko minuta kasnije otvorio mu je mlad čovek, od oko tridest pet godina, kratke kose i negovane brade, u mantiji. Znači, pomislio je Laki, stari paroh Nikodije Stefanović, nije vi¨e među ¸ivima.
“Dobar dan,” počeo je Laki, “zovem se Aleksa Lakić i hteo bih da Vas zamolim za pomoć. Naime, ¸eleo bih da rekonstrui¨em svoje porodično stablo, pa bi mi u tome pomoglo ako bi mi dozvolili uvid u Va¨e knjige kr¨tenih, venčanih i umrlih, koje imate za ovu parohiju.”
“Dobar dan, ja sam Luka Jevremović, ovda¨nji paroh,” predstavio se čovek, pru¸ajući Lakiju ruku. “… Ka¸ete Lakić, hm, jedan Va¨ predak pre vi¨e od sto trideset godina zadu¸io je ovu parohiju, bio je glavni donator kada se ova crkva gradila. Bio je to Arandjel Lakić, i on jo¨ uvek ima svoju stolicu u lo¸i, na centralnom mestu… Nego, samo da uzmem ključeve, odve¨ću Vas u crkvu da Vam poka¸em knjige koje ovde imamo.”
Na trenutak paroh se ponovo vratio u kuću, ali je odmah iza¨ao dr¸eći u ruci sve¸anj ključeva. Dok su i¨li prema ulazu u crkvu, Laki ga upita za starog paroha Nikodija Stefanovića.
“Da, nije vi¨e na ovom svetu, upokojio se u leto 2000. godine, imao je osamdeset dve godine, od kojih je vi¨e od pedest proveo na slu¸bi u ovoj crkvi,” pričao mu je Luka Jevremović. “Sad je sa svojom pastvom na nebesima, i to, slobodno mogu reći, većom pastvom od one koja je ostala meni. Po zadnjem popisu, u Lakićima je ostalo manje od sto pedeset du¨a, uglavnom starih osoba. I previ¨e ima napu¨tenih kuća i imanja, a u ovima u kojima jo¨ gori vatra u ognji¨tu, nema mladih, oni su pobegli u grad za boljim ¸ivotom…”
U crkvi je vladao polumrak i prijatna hladnoća. Paroh je poveo Lakija u malu prostoriju, desno od oltara, gde je dr¸ao knjige. Mali sto, sa dve stolice i orman sa spisima.
“Odakle da počnemo? Ovde čuvamo knjige od osvećenja crkve, 1884. godine. Imali smo sreću, tri rata su prohujala ovim prostorima, ali crkva nije dirnuta. Mnoge crkve po Srbiji imale su goru sudbinu. U njima je sva arhiva spaljena a često i one same. Mnogo novih crkava obnovljeno je u zadnjih dvadeset godina, na njihovim zgari¨tima, ali knjige nisu mogle biti rekonstruisane…”
Laki je izvadio iz d¸epa jedan presavijen papir, i ra¨irio ga. Na njemu je bilo njegovo porodično stablo, počev od Aranđela Lakića, pa sve do njega. Sam ga je bio napravio pre petnaest godina, posle tragičnih događaja u kući njegove majke.
“Ovo je moje porodično stablo koje sam ja skicirao, na osnovu razgovora sa ljudima koji su poznavali moje pretke. Međutim, imam razloga da sumnjam da ono nije potpuno, odnosno da postoji jo¨ neka grana na ovom stablu, koja mi nije bila tada poznata. ´eleo bih da poku¨am, uz pomoć va¨ih knjiga, da pronađem i dodam tu izgubljenu granu, kako bih kompletirao stablo. Hm, ka¸ete da vi imate knige od 1884. godine. A ko je vodio knjige ranije, pre izgradnje crkve?”


“Valjevska eparhija, ali, bojim se, da te knjige nisu sačuvane, jer je eparhija u dva navrata bila spaljena…,” reče paroh, razgledajući porodično stablo Lakića, koje mu je Laki pokazao.
Potom je paroh Luka Jevremović otvorio orman i odatle izvukao tri debele knjige, tvrdih korica, po¸utelih od starosti.
“Po¨to danas nemam nekih velikih obaveza, bice mi drago da ti pomognem u prelistavanju ovih knjiga… Počećemo od 1895. godine, tada je kr¨ten Milutin Lakić,
tvoj pradeda. Ovo je knjiga u koju se upisuju kr¨tenja. U ovoj drugoj upisivano je upokojenje, koliko vidim, isto ćemo početi od 1895. godine, tada je umro Aleksa Lakic, tvoj čukundeda… Sva venčanja u ovoj crkvi posle 1884. godine naći ćemo u ovoj trećoj knjizi… Ali, po¨to vidim da ćemo na ovom poslu ostati dobrih par sati, najpre, da nam moja ¸ena skuva po ¨oljicu kafe i da iznesem vino, da isperemo iz grla ovu pra¨inu sa starih knji¸urina…”, nasmeja se paroh i izađe napolje.
Laki se udubio u listanje starih knjiga, da nije ni čuo kada se paroh, malo kasnije, vratio sa kafom i vinom. Kad su nazdravili, i otpili par gutljaja slatkog crnog vina, i Luka se pridru¸io u potrazi za nekim podatkom, koji bi im otkrio tu izgubljenu granu Lakijevog porodičnog stabla.
“Moguće je da nećemo naći podatke o kr¨tenjima i smrti svih, jer neko, mo¸da nije kr¨ten, ili je umro na nekom drugom mestu, pa ovde nije sahranjen,” obja¨njavao je paroh Luka Jevremović. “Crkvene knjige od drugog svetskog rata naovamo nisu obavezne, va¸eće su matične knjige koje vode matičari u dr¸avnoj upravi. A to je za ovu op¨tinu u Valjevu…”
Toliko smrti, pomislio je Laki par sati kasnije, dok je prelistavao, valjda, desetu knjigu od početka potrage. Nisu na¨li nista novo, poneki podatak je prepravio, npr. da je Milutinov sin Velizar pokopan 1929. godine, a ne dve godine ranije kako je mislio… Mrtvorođeno Milutinovo dete, koje je ubilo i svoju majku na porođaju, nije bilo kr¨teno. Nije bilo podatka ni o Jovanovoj smrti, jer je on sahranjen u Beogradu… Ali, ničeg nije bilo ¨to bi mu pokazalo da ima jo¨ nekog iz njegove loze!
Već je hteo da se zahvali parohu i da odustane, pro¨lo je već dosta vremena a da nije ni¨ta otkrio, kad paroh Luka Jevremović, čitajuci ne¨to iz knjige, promrmlja: “… Zanimljivo…!”
A onda pru¸i Lakiju knjigu iz koje je čitao.
“Ovo bi mogao da bude neki trag!”
Bio je to izvod iz kr¨tenja izvesne Eleonore Davidović, 15. septembra 1965. godine. Godina njenog rođenja je bila 1943.
“Nije mi jasno,” reče Laki parohu.
“Ova devojka kr¨tena je u ovoj crkvi u svojoj dvadesetdrugoj godini ¸ivota. Nije to bilo neuobičajeno za vreme posle drugog svetskog rata, mnogo ljudi nije dolazilo u crkvu, i nikada nisu kr¨teni, upisani su samo u matične knjige opt¨ine gde su rođeni. Ova devojka je ipak kr¨tena, u kasnijoj dobi ¸ivota. Mo¸da je to ¸elela, ili je trebala da se venča u crkvi, pa to ne bi mogla da nije nikad kr¨tena. E sad, ona je to mogla da uradi u bilo kojoj crkvi, ali je izabrala da se krsti ba¨ ovde, u Lakićima, iako nije odavde…”
“I ¨ta…?,” pitao je Laki, ne shvatajući.
“Pogledaj ime njenog oca!” Paroh kucne prstom ispod imena u knjizi, smeskajući se.
Nije mogao da poveruje svojim očima. Bilo je upisano da je ime njenog oca … Jovan Lakić?! Da li bi to mogao biti Jovan Lakić, njegov deda-stric, koji je streljan u Beogradu 1943. godine? Ime njene majke je bilo … Gorica Davidović. Nosila je majčino prezime, prirodno, ako je rođena vanbračno, posle smrti oca. Adresa stanovanja je bila …
Gledao je podatak o adresi tupo, ne progovarajući ni jednu reč. Ta adresa mu je bila dobro poznata … zadnjih osamnaest godina!
Jer, to je bila adresa zgrade u Beogradu u kojoj je imao klub i na kojoj je stanovao!
I, ¨to je sve obja¨njavalo, bila je to i Milova adresa!

17.
Luka Jevremović nije hteo ni da čuje Lakijeve razloge da ne ostane na ručku, koji je popadija Slavka Jevremović za njih dvojicu pripremila. Laki je ¸urio da se vrati u Beograd, ali krčanje njegovih creva, a bilo je već četiri popodne, podsetilo ga je da ni¨ta nije jeo jo¨ od juče u podne, i on, mada nevoljno, pristade.
Slavka je bila vredna domaćica, a uz to i dobra kuvarica, i on zahvalno prionu na jelo. Kisela čorba, podvarak, mlad sir, i pro¨logodi¨nja dimnjena pr¨uta, tanko nasečena, bilo je to praznik za njegov prazan stomak. Luka je izneo jo¨ jednu litru istog onog vina, i oni zali¨e… Kad je Slavka iznela jo¨ i gibanicu, jo¨ uvek vruću, Laki vi¨e nije mogao ni da zine, a ne da jede.
Laki je pohvalio domaćicu za njene kulinarske ve¨tine, a onda, na navaljivanje njegovog domaćina da proba i gibanicu, uzeo jedno parče, prelomio ga na dva dela, i sa obe ruke prineo ih očima: “Jedite, oči, najedite se!” rekao je, praćen veselim smehom i Luke i Slavke.
Luka je pričao o svom name¨tenju u ovoj parohiji, o ljudima u Lakićima, o njihovom te¨kom i siroma¨nom ¸ivotu. Nekako, usput, on pomenu i praznoverje ovih ljudi, pravdajući to njihovom neobrazovano¨ću i izolovano¨ću, i Lakiju se upali alarm, te ga upita:
“Na kakvo praznoverje mislis? Na ve¨tice, vrad¸bine i duhove?”
“Pa, mogu reći, na sve to zajedno… Ovde ima ¸ena koje, kobajagi, skidaju čini, neke besplatno, iz uverenja, a ima ih i kojima je to porodični posao…,” odgovori Luka.
“Da li poznaje¨ neke od tih, takozvanih, ve¨tica?”
“Pa, hipotetički govoreći, vestice se kriju, tako da one nisu optepoznate. Kad nekome u kući nesto ne ide od ruke, stoka ugine, ili su¨a prepolovi useve, taj obično ne ide kod veterinara, ili kopa bunare na njivama, nego za svoj gubitak okrivi neku, samo njemu poznatu, ve¨ticu, i pomoć trazi od vračare, koja otklanja čini. Te vračare, sad navodno, nisu ve¨tice, nego beli magovi koji uklanjaju zle čini. Ja, naravno, u te stvari ne verujem!”
Laki se zamisli, pa oprezno upita: “Da li ti je poznata familija Simonović?”
Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade, du¸a, neprijatna ti¨ina, i Laki skoro po¸ali ¨to je pitao. Slavka se tiho izgubi iz sobe.
“Simonovića nema ovde, u Lakićima, “ poče Luka. “Ima ih, koliko je meni poznato, tamo prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu brojni, mo¸da nekoliko kuća… Ali…,” i tu zastade, premi¨ljajući se, ali odjednom, iznenada odlučiv¨i, nastavi: “… Naslućujem za¨to postavlja¨ ovo pitanje. Ime Simonovića je, na neki način, povezano sa tvojom porodicom, i to jo¨ od davnih vremena, jo¨ od Arandjela Lakića, i njegovog sina Alekse…”
Laki se začudi odakle je taj podatak Luki poznat, i Luka to primeti.
“Sad ti moram reći i ono ¨to nisam hteo, jer vidim da se čudi¨ odakle mi takva informacija?”
“Poznat mi je jedan deo na¨e porodične istorije, i ime Simonović igra u njoj veliku ulogu,” reče Laki.
Luka se zamisli, pa poče da priča.
“Pitao si me za prethodnog sve¨tenika Nikodija Stefanovića. On je rukopolo¸en za paroha u ovoj crkvi, neposredno pred drugi svetski rat, 1941. godine. Bio je to jedan neobičan čovek, neću da ka¸em da je bio lo¨ sve¨tenik, taman posla, bio je on odličan sve¨tenik, ¸iveo je sa ovim narodom u te¨ko vreme, najpre rat, pa onda komunisti, u svakom slučaju, te¨ko vreme i za njega i za crkvu. Ali, bio je on, tra¸im prave reči, i čovek otvoren za neke stvari, koje nemaju veze sa verom. Eto, naprimer, to ve¨tičarenje. Rekao bih da je on verovao u postojanje takvih stvari…”
“Kako si to zaključio? Jesi li ga poznavao?” pitao je Laki.
Luka je ustao, oti¨ao do ormana, i sa njega skinuo jednu veliku kartonsku kutiju. Doneo je tu kutiju i stavio na sto.
“Nikodije Stefanović,” nastavio je Luka Jevremović, otvarajući kutiju, “je napisao jednu knjigu od oko petstotina pisaćom ma¨inom kucanih strana, koja se zove ‘Letopis Lakićke parohije’, u jednom primerku, a koju sam ja prona¨ao na jednom skrovitom mestu u crkvi. Najpre sam mislio da je to pravi letopis, jer opisuje vreme od izgradnje crkve, i obradovao se, ali, kad sam je celu pročitao, bilo mi je jasno zasto je Nikodije ovu knjigu sakrio. Jer, ono ¨to ne ¨tima u ovoj knjizi, pored onih silnih, tačnih podataka o istoriji ove crkve i ovog kraja, koji imaju istorijsku vrednost, jesu delovi teksta, zbog kojih bi paroh Nikodije Stefanović bio, u najmanju ruku, rasčinjen od strane eparhijskih crkvenih vlasti… “
Luka je izvadio knjigu iz kutije, stavio je pred sebe, i poklopio rukama. Onda je pogledao Lakija.
“Mora¨ mi sada obećati da ovu knjigu neće¨ obelodanjivati. Daću ti je da je pročita¨, jer u njoj će¨ naći neke tajne o svojoj familiji, koje ni u snu ne bi pretpostavio…”
Mnogo ti podcenjuje¨ moje snove, pomislio je Laki, a glasno rekao: “To ti mogu obećati!”
Luka mu je pru¸io knjigu, Laki je prihvati.
“¦to vi¨e o svemu razmi¨ljam, “ nastavi ti¨im glasom paroh Luka Jevremović, “sve vi¨e mislim, da je stari sve¨tenik Nikodije Stefanović, ovu knjigu upravo za tebe i napisao…”


18.
Na dan kada su krenuli u posetu Magdinim prijateljima, bila je stra¨na omorina, i videlo se da se sprema vrlo dramatična promena vremena.
Vrlo je lo¨e spavao prethodnu noć, imao je neke neobične noćne more vezane za njegovu kuću, kao da ga je nesto upozoravalo na nekakvu opasnost. Ustao je sav slomljen, skoro bolestan, pa je čak po¸eleo da se izvini, i da ne pođe na put. Ali nije. Ipak, sad nije mogao da odustane, to bi pokvarilo sve ¨to je postigao u odobrovljavanju gospođe Magde da prihvati negovu ljubav sa Marijom.
Gospođa Magda je insistirala da krenu u dva popodne, kod njenih prijatelja su trebali da prenoće, i da se vrate sutra.
Do¨ao je u petnaest minuta pre dva pred njihovu kuću, u napetom i mračnom raspolo¸enju. Mislio je da će se oraspoloziti kad vidi Mariju, ali i Marija je bila nekako ćutljiva, a gospođa Magda ozbiljna. To ga je jo¨ vi¨e dotuklo.
Podigao je krov na autu i pomogao Magdi, unev¨i je sa kolica na sedi¨te. Kolica je sklopio i ostavio u gepeku.
Krenuli su autoputem prema Ni¨u, cilj im je bio neko selo u okolini Ni¨a. Laki ga je prethodno prona¨ao na auto karti i bio je siguran da će pogoditi put…
Marija je sedela pored njega napred i ćutala, dok gospođa Magda odpozadi nije prestajala da priča. U početku joj je kulturno odgovarao, ali je posle nekog vremena pre¨ao u nekakvu tupost, samo je mehanički vozio, ne razmisljajući ni o čemu.
Mnogo puta narednih petnaest godina je razmi¨ljao o tome ¨ta mu se taj dan desilo, da je potpuno proma¨io put i nikada nije stigao do Magdinih prijatela u okolini Ni¨a. Nije mu bilo jasno ni kojim putevima je on to i¨ao, da je, iznenada, posle par sati vo¸nje, odjednom se prenuo, prepoznav¨i da vozi po¨ljunčanim putem koji, izlazeći iz ¨ume, vodi uzbrdo prema njegovoj kući!!!
Tek sad je primetio da je napolju duvao olujni vetar, i nebo je bilo mračno, oblaci su su nisko stajali iznad njegove kuće na brdu.
Kao omađijan dovezao je auto do vrha brda, pred kapiju. U tom trenutku, auto se sam ugasio, kao da ga je kontrolisala neka tuđa sila. Poku¨ao je ponovo da ga upali, ali starter je samo zakrčao.
Tada, odjednom, vetar je utihnuo i nastupila je grobna ti¨ina.
Laki se okrenuo prema Mariji. Ona je samo staklasto gledala napred, ne pomerajući se.
Onda se okrenuo prema Magdi. Gledala je pravo u njega, odjednom mračnim, prodornim pogledom, ucinilo mu se, punim mr¸nje?!
“Ne znam… ¨ta se desilo…” promucao je, “ali, ovo je moja kuća?!”
“Pa, upoznaj nas onda sa porodicom!” rekla je odlučno.
Odjednom ga je preplavila jeza, i odmah zatim, osetio je da vi¨e ne kontroli¨e ni svoje pokrete! Video je sebe kako otvara vrata auta i izlazi. Otvorio je kapiju, okrenuo se, i, skoro bez imalo iznenađenja gledao kako je Magda sama iza¨la iz auta, i koračala odlučno, i pro¨la pored njega, kroz kapiju, u dvori¨te! Nisu joj trebala invalidska kolica, sa kojih ih je on podigao i smestio na zadnje sedi¨te, tamo u Beogradu. Kolica su le¸ala sklopljena u gepeku.
Iza Magde, pored njega je, kao hipnotisana, nesigurnog koraka, pro¨la i Marija. I dalje je imala onaj staklast i prazan pogled.
Po¨ao je mehanički za njima.
Na vratima se pojavila njegova majka Lenka. Prvo sa iznenađenjem, a onda sa sve većim u¸asom gledala je čas u Lakija, čas u Magdu i Mariju, kako joj prilaze.
“Znala sam da ćete doći. Sve ovo sam već sanjala,” rekla je tiho Lenka.
“Pa, hoće¨ nas pozvati u kuću, Aleksa Lakiću?” rekla je Magda zapovedničkim glasom.
“Hoću…” čuo je sebe Laki kako odgovara.
Lenka se, činilo se pobeđena, pomerila u stranu.
“A, da, jo¨ nekog treba da sačekamo,” rekla je Magda sa demonskim osmehom. Onda se okrenula Mariji: “Marija, ovo je tvoja majka, Roksanda!” I pokazala je prema kapiji!
Svi su se, kao po komandi, okrenuli prema kapiji.
Nebom je eksplodirala svetlost munje, i, samo sekundu kasnije, prolomio se tresak grmljavine.
Na kapiji je stajala skoro demonska ¸ena, u beloj haljini do zemlje, duge crne, raspu¨tene kose, koja joj je pokrivala celo lice…
U tom trenutku, prve, krupne kapi ki¨e, počele su da padaju.

19.
Iz kuće Luke Jevremovića je krenuo posle pet sati popodne. Za ne¨to vi¨e od dva sata brze vo¸nje biće u Beogradu. Dok je vozio, pogled mu je stalno be¸ao na prednje sedi¨te, na kome je le¸ala knjiga Nikodija Stefanovića.
Tu staru, od vlage skoro uni¨tenu, po¸utelu knjigu, uspeo je samo da prelistao na brzinu, u kući Luke Jevremovića. Nije imao vremena za čitanje, i sad je silno ¸alio zbog toga, ali morao je da se vrati u Beograd, kako bi upozorio Mila na opasnost. Golicalo ga je da započne sa čitanjem, ne bi li saznao kakve to tajne o njegovoj porodici ona otkriva.
Pomislio je na kr¨tenje Eleonore Davidović u crkvi u Lakićima. Pretpostavljao je da bi Eleonora mogla biti Milova baka sa majčine strane. Jer, stan je bio u posedu porodice njegove majke. Milov otac, Stole Desertić, bio je poreklom iz Krajine, u Beogradu je osamdesetih godina studirao prava, i o¸enio se Milovom majkom Marijanom. Studirali su, i on i Stole, otprilike, u isto vreme. Samo, Laki je bio vanredan student, redovan je bio na Pedago¨koj akademiji, a i Pravni fakultet je samo u prvoj godini upisivao hiljadudvesta bruco¨a, pa ga zato nije poznavao. Sećao se, kad se tu doselio devedesetih, oni su ¸iveli sami sa sinom, pa se pitao ¨ta se to desilo sa Eleonorom. Mile je nikad nije pominjao. Pre pet-¨est godina Stole i Marijana su se razveli, Laki nije znao za¨to. Mile nije hteo da priča o toj temi…
Odlučio se, i pozvao Mila mobilnim telefonom. Nije se zaustavljao, jer je imao blutut slu¨alicu.
“Gde si Laki¨a, ¨ta ima? Jel sti¸e¨ ovamo?”, veselo se javio Mile. “Propu¨ta¨ zabavu, evo ba¨ sakupljamo deliće jednog tanjira, od ukupno dva, koja je ovaj smotani Ivan prao posle ručka, i samo on zna kako, uspeo da ga razbije…” U pozadini se čuo Ivanov smeh.
“Malo sam se zadr¸ao, ali sti¸em za oko dva sata… Biće¨ u stanu?”, upitao je.
“Bićemo, nabavili smo pivo, gledamo neki film i pijemo…”
“Čuj, mo¸da će te začuditi ovo pitanje, ali kako se zove tvoja baba po majci?”
Mile se zamislio: “Lena… zapravo, Eleonora, ne pamtim je, ona i deda su poginuli u saobraćajnoj nesreći dosta pre mog rođenja…” Zatim je dodao: “I mama je bila sa njima u autu, ali, nekim čudom, izvukla se nepovređena! … Za¨to pita¨?”
To je bilo to. Nije bilo sumnje, Mile je bio iz loze Lakića… A i prokletstvo je, izgleda, već imalo posla sa njegovim precima!
“Dobro, Mishelin, sve ću ti objasniti kad dođem… Budi sa Ivanom u stanu. Vidimo se…” Hteo je jo¨ da doda ‘čuvaj se’, ali kako bi mu objasnio od čega da se čuva, od prokletstva Lakića za koje nije ni čuo, i ne reče ni¨ta. Nije hteo da ga pla¨i…
Sad je grozničavo razmi¨ljao ¨ta da učini da spreči da se i Milu ne¨to dogodi. Najva¸nija stvar je bila da mu Mile poveruje ono ¨to mu ispriča o prokletstvu. Mile nije verovao u takve stvari. Ali, sad je znao, neko iz loze Lele Simonović mu se pribli¸io. Neka ¸ena, ili devojka, koja je u srodstvu sa Magdom i Roksandom. Koja je u srodstvu sa Marijom. I to ne mo¸e biti dobro… Mile mora da mu poveruje!
Setio se lančića. Dečak, za koga je mislio da je Marko, pokazao mu je lančić sa pentagramom. Pentagram je vikanski simbol. Nose ga ve¨tice. Mo¸da Mile zna nekog ko ima takav lančić? Te¨ko, one ga kriju… Dečak mu je pokazao i knjigu. Knjigu je prona¨ao kod Luke Jevremovića. Kako je ono Luka rekao? Mislim da je stari paroh Nikodije Stefanović ovu knjigu za tebe i napisao…? O, kako se nadam da jeste! Knjigu, znači, imam. Jo¨ da pronađem i lančić…
Ali, nije sad va¸an lančić. Mile mora da se skloni iz Beograda. Ima majku u Čikagu. Mora da ga nagovori da ode kod nje. Tamo će biti bezbedan. Bar privremeno, dok on, Laki, ne otkrije kako da izbegne prokletstvo. Mo¸da ova knjiga otkriva kako to da učini? Bo¸e, pomislio je, nemam mnogo vremena, ali moram da pročitam tu knjigu. Ključ je u njoj! Luka je rekao da je Nikodije Stefanović u njoj pisao o ve¨ticama! Mo¸da ima neki recept, kao ono, kolac za vampire, pa da zabijem u crno srce Lele Simonović! Ali, morao bih prvo da nađem telo! Njeno telo nikada nije pronađeno! Ona nema označen grob! Bo¸e, toliko pitanja bez odgovora, a tako malo vremena!
Vozio je zami¨ljen. Nesvesno je povećavao brzinu na preko sto dvadeset kilometara na sat…
Odjednom se dosetio, pa je pozvao Mariju. Javila se posle prvog zvona, kao da je, tamo u Parizu, sedela pored telefona i čekala njegov poziv.
“Marija, klupko se razmotava. Prona¨ao sam dokaz da ima jo¨ nekog u mojoj lozi, to je Mile Desertić, ¸ivi u Beogradu. On je praunuk mog dede-strica Jovana Lakića, koji je za vreme rata ¸iveo isto u Beogradu. Imao je vezu sa nekom Goricom Davidović, iz koje mu se, a posle njegove smrti, rodila ćerka, Eleonora, koja je Milova baba po majci… Jesi li ti ne¨to prona¨la?”
Duboko je uzdahnula: “… Nisam. Ono ¨to znamo, to je da je Lela Simonović imala kćerku Mariju, koju je rodila sa sedamnaest godina i dala na usvojenje, bilo je nemoguće u ono vreme da je zadr¸i, jer je rodila vanbračno… Marija je rodila moju babu Magdalenu, Magdalena je rodila moju majku Roksandu, a iza njih sam ja… U na¨oj lozi nije bilo mnogo potomstva, svi su imali samo po jednu kćerku…”
“Da li je moguće da je tvoja majka , mo¸da, rodila jo¨ jedno dete, a da ti za njega ne zna¨?” upitao je.
“Moja majka je, tako sam ja mislila, bila bolesna od ¨izofrenije, jo¨ od mog rođenja lečena je u psihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa, istoj onoj u kojoj je radila i Magdalena, sve dok, sredinom sedamdesetih, nekako u isto vreme kad se baba penzionisala, nije nestala… Mislim da joj je baba sredila da pobegne, i da su ostale u kontaktu sve naredne godine… Ali, ja ne znam ¨ta je ona radila, i gde je bila do 1995. godine, to sad niko vi¨e ne zna… Moguće je. Kad bi znali gde se krila tih godina, mo¸da bi saznali i da li je rodila jo¨ dece…” Marija je zastala, bilo joj je te¨ko o tome da priča.
I Laki se sećao tog kasnog leta 1995. godine, i u¸asa koji je nastao kad su se svi oni, on i Marija, Magdalena i Roksanda, Lenka i Ilinka, susreli zajedno, u njegovoj kući obrasloj br¨ljanom, u Lakićima…

20.
Sedeli su u srednjoj sobi Aleksine kuće.
Zapravo, nisu svi sedeli. Ilinka je le¸ala na otomanu, pokrivena tankim ćebetom, i posmatrala neku tačku na plafonu, otprilike u pravcu sijalice na dugačkom, krivom kablu. Nemo je pomerala usne, kao da je pričala sa nekim koga samo ona mo¸e da vidi. Lenka je stajala pored njenih nogu, naslonjena na zid između otomana i vrata od zadnje sobe i netremice gledala u Magdu. Magda je sedela na stolici koju je privukla vratima, njene staračke, bledoplave oči, sa podsmehom su gledale u Aleksu. Pored nje, blago ra¨irenih nogu i skr¨tenih ruku na grudima, uspravna kao rimska statua, stajala je Roksanda, poput nekog telohranitelja. Na ukočeno lice u zlurad osmeh, koje je okrenula Aleksi, padala joj je gusta crna, talasasta kosa. Nije je sklanjala, iako joj je su¸avala vidik, jer ono ¨to je htela da vidi, bio je Aleksa, zgrčen na stolici, praznog pogleda, zamrznotog na Magdi. Pored njega je sedela Marija, oduzeta, u transu.
Magda je sada pričala Mariji. Napolju je padala ki¨a, njen monotoni ¨um prekidala je samo udaljena grmljavina.
“…sagradila zid oko sebe iza koga nikog nisi pu¨tala. Otvarala bi čelična vrata na tom zidu samo kada bi slikala one tvoje odvratne slike. Sve moje misli tebi upućene, zavr¨avale bi ru¸no predstavljene u ko¨maru boja na tvojim platnima. Ja sam odavno mislila da si ti izgubljena, ali Roksanda mi je stalno pričala, jo¨ od kada je bila u… ustanovi, da će¨ se jednom urazumiti. Da je u tebi na¨a vikanska krv, da će te dotaći duh Magdalene Simonović, tvoje pra-prabake…”
Aleksa je razmi¨ljao. Dobro, sa Ilinkom će biti lako, dovoljno je samo da joj izvučem jastuk ispod glave i poklopim ga na nju par minuta. Ali, Lenka je ¸ilavija. Moraću prvo Lenku. Skočicu na nju i sa ovim rukama obuhvatiti taj njen kr¸ljavi vrat. Pućiće kao stara suva grana… A onda je na redu Aleksa…
“… Prokleta im je loza, seme Alekse Lakića mora biti uni¨teno, kao ¨to je on poku¨ao da uni¨ti Magdalenu. Jo¨ i danas se budim sa u¸asom, sanjajuci njegove ruke na Magdaleninom vratu, koje je dave, i guraju u hladnu vodu potoka. Vidim njen strah, ali i moć da nam svima prenese tu sliku, dok joj svest otiče niz hladnu vodu. Zadnjim atomima snage, kriknula je u sebi, i prenela svoju svest, kao svetlost kad se prenosi na fotografiju, na svoju usvojenu ćerku, koja je tada imala ¨est godina…”
Da, mislio je Aleksa, u pravo je Magda, proklet je taj Aleksa! Ali, re¨iću se ja i njega, izgoreće u ovoj kući zajedno sa svim duhovima loze Lakića… Aranđel je poku¨ao isto da učini, pre nego ¨to se ubio, ali je zaboravio da zaključa vrata, i ona prokletnica Milica spasla je to zlo seme, spa¨avajući Milutina iz plamena… Ali ja ću zaključati, da, vatrom ću pročistiti ovo leglo Lakića… Vatra je dobra, ona proči¨ćava. I vazduh će pomoći da plamen razgori… Ali, voda…? Dobro, moraću sačekati da prestane ki¨a… Zemlja će pokrivati grobove Lakića i duh Magdalene Simonović će biti osvećen…
“… Ti će¨ Aleksa biti na¨ no¸ koji će konačno doneti mir Magdaleni Simonović,” nastavljala je Magda gledajući sad u Aleksu. Onda je pru¸ila ruku u nedra i odatle, ispod bluze izvukla no¸, dugačak, sa dvostranim sečivom, okrugle dr¨ke na čijem je vrhu bila lopta sa urezanim pentagramom. Dok ga je izvlačila, pokidala je dugme na bluzi, i ogolela staračke, mlohave grudi, ali nije se ni potrudila da ih ponovo pokrije. Pru¸ala je no¸ Aleksi.
O, da, bio je srećan Aleksa, biće lak¨e sa no¸em, kako je lep, pravi ratnički. I hteo je da ustane, da primi taj no¸, kao dar, i da ga upotrebi, ba¨ kako je tra¸ila Magda!
U tom trenutku zastao je zaprepa¨ćen. Video je Lenku, koja je iskoristila priliku, i sad je izlazila iz zadnje sobe sa Lazarevom pu¨kom. I Magda je videla njegov pogled, i počela je da se okreće prema Lenki. Okrenula se taman dovoljno da vidi usta dve cevi, i u sledećem trenutku iz jedne je bljesnula eksplozija plamena i gasova, i njeno lice je nestalo u hrpi krvi i mesa. Samo se skljokala u stolici, glava joj je pala na grudi, a ruka, koja je pru¸ala no¸ Aleksi, pala pored stolice ispustajući ga.
Roksanda je sa ¸ivotinjskim krikom skočila prema no¸u. Zgrabila ga je i okrenula se prema Lenki. Bila je brza. Ali, Lenka je bila br¸a. Hladna, pribrana kao nikad do sada, okrenula je cev pu¨ke prema Roksandi, i u trenutku kad se ona bacala na nju, sa visoko podignutom rukom u kojoj je bljesnula o¨trica, njena bela haljina na grudima se rascvetala u ogroman krvavi cvet.
Aleksa je odjednom iza¨ao iz hipnoze. Tog trenutka nije se vi¨e sećao da je jo¨ malopre planirao da ubije i Lenku i Ilinku, a zatim i sebe! Gledao je kako Roksanda pada na Lenku i ru¨i je, poslednjim atomima snage zarivajući joj o¨tro sečivo u grudi. Skočio je prema njima, grubo odgurnuv¨i Roksandino telo, i klekao pored Lenke.
Ki¨a je stala. Sunce se pojavilo iza oblaka. Marija je plakala iza njega. Ilinka je gledala u Magdin le¨ na stolici i smejala se. Ali, Aleksa ni¨ta nije čuo ni video, osim majke u čijim grudima je jo¨ stajala dr¨ka no¸a sa pentagramom. Uhvatio je ne¸no ispod glave, i izdigao prema sebi.
“Aleksa…” pro¨aptala je Lenka. “Ja sam sve ovo sanjala… i sve sam pripremila…” Iz ugla usne curila joj je tanka linija krvi.
“Majko, biće sve dobro, sad ću da te odvezem doktoru…”
“Ne!” Lenka ga je grčevito stegla za ruku. “Slu¨aj…pitaj Iliju…. On zna… sve sam mu rekla…” A onda su joj sitno telo potresli trzaji, iz usta su joj nahrupili ka¨alj i krv. Jo¨ ga je gledala, učinilo mu se da je htela jo¨ ne¨to da ka¸e, a onda je jo¨ jednom udahnula i prestala da di¨e. Video je u njenim očima, koje su se gasile, svoju sliku u odrazu.
I znao je ¨ta je htela da mu ka¸e, jer je isto i on osećao dok je privijao njeno krhko telo na svoje grudi…
Ilinka je ponovo gledala u plafon i sad ih je videla! Videla je i Lazara i Marka, pored njih Gavrila i Milutina. Oni su joj se sme¨ili. Evo, sad vidi i Lenku, i ona se smeje. Oni su je dozivali. Htela je da podigne ruku da ih pozdravi, ali, kao da se predomislila, samo im se nasme¨ila, i… umrla. Otisla je tiho njima.
Marija je i dalje sedela na istoj stolici i plakala. Njen svet se ru¨io…
Odjednom, ulazna vrata su se ¨irom otvorila. Kroz njih je jurnula sunčeva svetlost.
Na vratima je stajao Ilija Luković, mokar, i u rukama gu¸vao svoju kapu.


E P I L O G


“Nisam smeo ranije da uđem, da i mene ne bi omađijale. Te ve¨tice imaju moć da hipnoti¨u čoveka,” govorio je Ilija Luković Aleksi. “Lenka mi je sve rekla. Ona je sve to već sanjala. I bila je spremna. Rekla mi je da će to biti jednog ovakvog dana, i kad sam video oblake, znao sam da je to danas. Do¨ao sam ovamo i video tvoja kola. Stajao sam kod kapije i čekao. Lenka mi je rekla da ne ulazim dok ne čujem pucnjeve…”
Aleksa je jo¨ sedeo na podu, dr¸eći mrtvu majku u naručju. Polako mu je dolazilo do svesti značenje reči koje je Ilija izgovarao. Prenuo se i pogledao ga.
“Kako to mislis, znala?!” upitao je.
“E, to ni sam ne znam. Ona je unapred videla ceo događaj. Da će¨ doći sa… njima! Zato je spremila Lazarevu pu¨ku u njihovu sobu kod vrata, na dohvat ruke. Lenka je bila kod baba Rade, ona joj je ne¨to dala, ne znam, valjda tri zrna soli, i ona je to zamotano dr¸ala u nedrima. Kad to ima¨, ve¨tica nema na tebe uticaja. Bila je spremna. Čekala je priliku. Znala je ¨ta će se desiti. Znala je da će obadve biti ovde, i…,” Ilija je zastao i gledao u Mariju. “…njihova unuka i ćerka. Aleksa, ovo su Lenkine reci. Slu¨aj me, Lenka zna da ovu devojku voli¨, ali vi se odmah morate razdvojiti, inače će zlo i nju obuzeti. Ona je tvoje, ali i ti si njeno prokletstvo! Bezbedni ste samo ako niste zajedno!”
Aleksa ga je gledao ne shvatajući. Onda je polako ustao, prethodno ne¸no spustiv¨i Lenku na pod. Gledao je u Iliju.
“To ti je sve rekla Lenka da mi poruči¨?”
“Da. Rekla mi je da je poslu¨a¨. Jer, sve ovo, ka¸em ti, ona je već z n a l a ! Rekla mi je da će umreti i ona, i … Ilinka!”
Aleksa se okrenuo prema otomanu. Ilinka je nepomično le¸ala. Pri¨ao joj je i uzeo za ruku. Nije čuo otkucaje srca, ali odmah je znao da vi¨e nije ¸iva. Gledala je prema sijalici licem ukočenim osmehom. Zatvorio joj je oči i poljubio u čelo. “Zbogom, bako…,” pro¨aptao je.
Okrenuo se prema Mariji. Ona je sedela skupljena na stolici i tiho jecala. Pri¨ao joj je i zagrlio je. Drhtala je u njegovom naručju kao pokislo pile.
Stajali su neko vreme ćuteći. A onda je Aleksa osetio Ilijinu ruku na svom ramenu. Okrenuo se.
“Ti sad mora¨ otići, Aleksa. Kao da nisi ni bio ovde. Ja ću sve srediti. Doći će¨ sutra na sahranu. A devojka neka ide kod mene. Mihajlo će je odvesti u Beograd.”
“Kako će¨ srediti?,” pitao je Aleksa. “Treba zvati policiju, i hitnu pomoć…”
“Nećemo nikoga zvati. Sve će biti zavr¨eno. Samo ti sad mora¨ otići!”
“Kako samo da odem. Pogledaj sve o v o ! Neko će posumnjati, zvaće policiju…”
“E, moj Aleksa Lakiću, iako si iz ovog sela, ne zna¨ ti ljude iz Lakića! Niko neće ni¨ta prijaviti. Niko neće ni¨ta pričati. Ono ¨to ne treba da se priča, niko nikad neće pominjati. Na¨e tajne saznaće samo na¨i grobovi!” rekao je Ilija Luković.


Platičevo, Serbia, 14. februar 2011.


Kraj prvog dela trilogije
‘ONI SU OVDE, SA NAMA’
‘Kuća obrasla br¨ljanom’


Aleksa Lakić
Ili putovanje alternativnom stvarnosću


¦ta reći o Lazaru Janiću?
Lazar Janić je autor trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’, sastavljene od tri knjige: ‘Kuća obrasla br¨ljanom’, ‘Ve¨tičje ludilo’, i ‘Sam, ispod ¨ljive’, i oličene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiću, koji nas vodi, u serijama fle¨bekova, kroz period dug vi¨e od četristo godina alternativne istorije i budućnosti Srbije.
I to je, za sada, dovoljno.
Onda, ¨ta reći o Aleksi Lakiću?
Aleksa Lakić je njegov bezvremeni alter-ego, ali i nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera, iskuvstava, razmi¨ljanja i htenja. Ali, on, u mnogo čemu, nadilazi svog autora.
Jer, Aleksa Lakić, u trilogiji ‘Oni su ovde, sa nama’, nije jedan čovek, nego, najmanje, tri.
U prvoj knjizi trilogije ‘Kuća obrasla br¨ljanom’, Aleksa Lakić je Laki, pedesetogodi¨nji vlasnik klub-stripoteke u Beogradu, koji, osim Mila Desertića, ima jo¨ prijatelja koliko ih ima i jedan vuk samotnjak. Pobegao je od u¸asne tajne iz svoje pro¨losti, koja mu je razorila ¸ivot, ljubav, porodicu… Sakrio se u svom svetu, okru¸en knjigama, stripovima, filmovima i drugim beznačajnim stvarima i tu tavori, ne čekajući vi¨e ni¨ta. On je, u stvari, kukavica, koji nije imao hrabrosti da se suoči sa pretnjom koja mu je ugro¸avala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada, ostalo mu je samo da ¸ali.
Ali, opasnost sada preti njegovom najbli¸em prijatelju, Milu Desertiću, koji je i sam, na neki način, povezan sa mračnim tajnama iz Lakijeve pro¨losti. I, Laki, jer nema ¨ta vi¨e da izgubi, konačno se prenuo, i otisnuo na put na koji dugo nije i¨ao, u rodne Lakiće, u svoju rodnu kuću, u kojoj je sve i započelo. Hvata se u ko¨tac sa tajnama svoje propasti, otkrivajuci prve delove slagalice, koja će dovesti do njegovog otre¸njenja.
Prva knjiga trilogije pokriva period od pedest godina, od 1960. do 2010. godine. Kroz svojevrsne, isprekidane slike, me¨avinu snova i stvarnosti, kroz fle¨bekove, pred čitaocem se pomaljaju konture starog zločina, koji je uzrok Lakijevog prokletstva.
Prvih pedeset godina, od 1895. do 1945. godine, vremenski je okvir druge knjige trilogije ‘Ve¨tičje ludilo’. Aleksa Lakić je dvadesetogodi¨nji sin bogata¨a, koji zivot provodi po krčmama i konacima, sa bulumentom la¸nih prijatelja koji se provode na njegov račun, opijajući se do besvesti i jureći suknje. Ali, on je mladić koji ima i svojevrsne psihičke probleme, periode prazne svesti i padanja u trans. Očajnički se zaljubljuje u jednu lepu, siroma¨nu, ali opasnu devojku. Ona ga odbija, i on stvari re¨ava na najgori mogući način, postajući tako uzrok propasti cele njegove loze.
Najveći deo kockica slagalice otkriva se u drugom delu trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’. Ali, ostalo je jo¨ nekoliko kamenčića koji se ne uklapaju nigde?
Te kamenčiće posejao je Aleksa Lakić treće knjige, ‘Sam, ispod ¨ljive’, dvadesetpetogodi¨nji Tehničar Virtuelnog Adaptiranja Stvarnosti. On dolazi iz daleke budućnosti, iz 2311. godine. U svetu bez nacija, koji ¸ivi u skladu sa prirodom, u svetu nezamislivih tehnolo¨kih mogućnosti, ali svetu koji je li¨en istorije, tradicije, pa čak, i slobode, Aleksa Lakić je romantični pobunjenik, koji koristi svoje veze i rupe u sistemu, kako bi pomogao svojim precima, i svom narodu, pokazujući moć alternativne istorije.
I, ¨ta reći na kraju?
Ne pretendujući na velike umetničke domete, autor ovih redova se iskreno nada da će ove knjige privući čitaoce da se zabave i u¸ivaju, bar onoliko koliko je sam isto to radio dok ih je pisao.
I da, molim čitaoce da menjaju svoju stvarnost sami, ne čekajući da im je neko drugi menja, svojim rukama, svojim radom, i svojim znanjem.
Jer, sve drugo je, jelda, fantazija?

Lazar Janić

Impressum

Tag der Veröffentlichung: 28.08.2011

Alle Rechte vorbehalten